Imam 57 godina i odgajam šestoro unučića: Moji dani su pakleni, ali ne znam da kažem NE

Imam 57 godina. Oduvek sam mislila da ću u ovoj fazi života putovati na destinacije sa svoje „bucket liste“, negovati baštu i konačno napisati roman za koji sam oduvek znala da postoji u meni. Umesto toga, moji dani danas prolaze u brisanju nosića i čišćenju svake zamislive površine, dok istovremeno vodim računa o svemu - od lekova do muzičkih instrumenata.

Suprug i ja sada živimo sa našom ćerkom i njenoro šestoro dece, a kako je to trenutno najlogičnije rešenje, na meni je briga o deci, kući, psu i svemu ostalom, dok njih dvoje odlaze na posao.

Preporučujemo

Jednog dana, kada je moja ćerka morala da ostane pet sati duže na obaveznom prekovremenom radu, a ja sam već deseti sat pokušavala da izađem na kraj sa dečjim napadima besa i haosom u kući, shvatila sam nešto važno. Više nisam bila ona zabavna, opuštena baka koja govori kako deca tako brzo odrastu da se ni zbog čega ne vredi nervirati. Postala sam osoba koja drži sve konce u rukama i ako se nešto ne promeni, potpuno ću sagoreti.

Jutra koja pokazuju koliko brinem o unucima

Moj dan obično počinje već u 6 ujutru. Ćerka pre posla uspe da odvede prvačića do autobuskog stajališta, pa sam većinu jutara „zadužena“ za petoro dece.

Nakon što se spremim, izvedem psa i nahranim ga, spremam najstarijeg unuka za autobus koji dolazi pravo do naših vrata. U međuvremenu se bude i dvoje predškolaca, što znači menjanje pelena, oblačenje i doručak za sve.

Osnovci moraju da ustanu, obuku čistu garderobu (što je veći izazov nego što biste pomislili) i izađu iz kuće na vreme. Negde usput uspevam da popijem kafu i pojedem nešto pre nego što započnemo ostatak dnevne rutine.

Tako izgleda kada sve ide po planu. Ali kada četrnaestogodišnjak zagubi slušalice, pas se uspaniči zbog rane dostave, a galama probudi najmlađe dete, dan već tada može delovati neizdrživo. I čak tada, posao se ne završava kada se završi radno vreme - samo prelazi u drugi deo dana.

Ljubav prema porodici ne čini svakodnevni teret lakšim

Za svakog člana svoje porodice dala bih i život. Ipak, teret je težak, a često osećam i grižu savesti zbog trenutaka kada tugujem za verzijom srednjih godina kakvu sam zamišljala da ću živeti.

Nije da su moja ćerka ili unuci teret - svi su prošli kroz više bola i izazova nego što bi većina ljudi mogla da zamisli, i zahvalna sam što možemo da im pružimo emotivnu podršku.

Ali lagala bih kada bih rekla da mi ponekad ne nedostaje čista i tiha kuća u kojoj sam se nekada budila. Ta čežnja za nekim drugim životom ponekad me, priznajem, čini i razdražljivom prema unucima.

Morala sam da promenim način na koji funkcionišem  ili ne bih izdržala.

Niz malih koraka pomogao mi je da promenim način na koji se nosim sa svakodnevicom, a da pri tom ne iscrpim sebe do kraja. Uvela sam sebi (gotovo) fiksno vreme za odlazak na spavanje - sve obaveze, kućne poslove i brigu o sebi završavam do 21 čas.

To mi ostavlja malo vremena za čitanje ili podkast pre sna. Dodatni odmor mi omogućava i da ustanem ranije, pa sada imam bar 30 minuta tišine dok svi ostali još spavaju. Taj mir mi pomaže da dan započnem sabrano, umesto da odmah dajem iz prazne čaše.

Počela sam i da sledim savete koje često govorim deci, poput: „Urađeno je bolje nego savršeno.“ Učim da od sebe ne očekujem ono što nikada ne bih očekivala od drugih. I dok i dalje ne dozvoljavam da se obaveze nagomilaju do tačke pucanja, učim da budem u redu sa tim da veš ostane u mašini do sutra.

Briga o šestoro unučadi promenila je moje shvatanje srednjih godina

Ako sam nešto naučila za gotovo šest decenija života, to je da stvari retko idu po planu. Odustajanje od snova je teško, posebno kada nam se nameće slika kako bi srednje godine trebalo da izgledaju, ali da li će vas to definisati, vaš je izbor.

Ja biram da prihvatim svoju trenutnu ulogu i pronađem smisao u pomaganju da oblikujem srca i umove šestoro divne dece.

Ovo poglavlje mog života je neuredno, iscrpljujuće, bučno i haotično. Ali u njegovom središtu nalazi se bezuslovna ljubav i jednostavna istina da ne postoji mesto na kom bih radije bila.

(Ona.rs)