Nisam želela da budem majka, sada učim lekciju: Volela sam ih svim srcem, ali nikada nisam želela taj život

Majčinstvo je često predstavljano kao neizbežan poziv, iskustvo koje se očekuje i doživljava kao suštinski deo ženskog identiteta. Ali šta se događa kada to iskustvo ne dolazi iz želje, već iz okolnosti života, i kada, decenijama kasnije, shvatimo da nismo više neophodni ni za koga pa ni za svoju decu?

Tako je jedna žena otkrila da zapravo i nije imala neku želju da se ostvari kao majka, ali da joj sada, taj osećaj nedostaje.

Preporučujemo

Ovo je njena priča.

"Nedavno se desilo nešto divno. Moja dvadesetdvogodišnja ćerka me iznenadila poklonom o kojem je dugo i pažljivo razmišljala. Bio je to medaljon, sličan već koji imam u obliku srca, sa slikom moje mame i mene sa jedne strane, i mene i moje ćerke sa druge. Odjednom je počela da plače, a ja sam bila šokirana. Šokirana, jer je poklon bio veoma emotivan i različit od svih njenih prethodnih poklona meni. Pitala sam je zašto suze? Odgovorila je da je tata njene najbolje prijateljice hospitalizovan, i to je, zauzvrat, navelo da razmišlja o mojoj smrtnosti i činjenici da sam izgubila mamu dok sam bila u dvadesetim i koliko je to moralo biti teško za mene. To ju je navelo da shvati: "I ti si bila nečija ćerka takođe".

Sada, imam užasnu naviku da se smejem u pogrešno vreme. U svoju odbranu, nisam navikla na takvu emotivnu priču, posebno od ćerke koja nije toliko imala raspoloženja koliko godišnja doba. Nakon što sam joj se izvinila i uputila ogromnu zahvalnost za ovaj izuzetno pažljiv poklon, sedela sam i zurila u slike u medaljonu. Kako to da nikada nisam želela da budem majka? Sada imam 57 godina, što se čini kao sigurna starost da ovo kažem naglas, bez da iko pozove socijalnu službu. Kad sam bila mlađa, zamišljala sam budućnost koja uključuje nezavisnost, intelektualnu stimulaciju i putovanja po svetu bez briga! Majčinstvo, iz mog ugla, izgledalo je kao doživotni grupni projekat na koji nisam pristala da se prijavim.

Ipak, uprkos mojoj jasnoći po tom pitanju, zaljubljivanje je značilo brak, brak je značio porodicu, a samim tim i majčinstvo. Da li? Ne, ne sasvim. Nisam doživela nikakav mistični preokret niti iznenadnu želju za malim čarapicama. Ono što sam doživela bio je zamah. Deca su stigla. Kako?! Do danas krivim Pangkor Laut - ostrvo u Maleziji - i njegova magična svojstva, s obzirom na to da imam endometriozu i rečeno mi je da je imati dete skoro nemoguće. Bila sam zapanjena, a ipak neobično ushićena, i odmah je pitanje da li želim ovaj život postalo nebitno. Želja je opcionalna kada neko urla u 3 ujutro", napisala je ona.

Majčinstvo se nije lagano uvuklo u moj život

"Prilagodila sam se brzo. Naučila sam kako da funkcionišem sa veoma malo sna i kako da tumačim emocionalna stanja izražena isključivo kroz uzdah i treskanje vratima. Postala sam žena koja je u svakom trenutku znala gde su pasoši i donji veš svih u porodici. Majčinstvo se nije lagano uvuklo u moj život; potpuno je preuzelo kontrolu. Moj identitet se suzio na praktične, efikasne načine. Prestala sam da razmišljam u dugoročnim planovima i počela da razmišljam u logistici. Vreme sam merila školskim godinama i terminima kod ortodonta. Postala sam veoma dobra u predviđanju potreba drugih i veoma loša u primećivanju svojih. Negde usput, osoba koja sam zamišljala da postanem tiho je stavljena na čekanje, kao poziv za koji sam pretpostavila da ću kasnije vratiti", kazala je ona.

Kuća je tiha - na uznemirujući način

"Zatim su moja deca odrasla, što su učinila bez mog konsultovanja. Moja ćerka je sposobna, nezavisna i vodi život koji ne zahteva moj stalni nadzor. Moj sin je tek postao punoletan, što tehnički znači da me ne treba, ali ipak povremeno traži, obično u neugodnim trenucima. Jedno po jedno, napustili su dom, i kuća je postala tiha na način koji se nije činio mirnim, već uznemirujućim. Nije prazna, samo više nije zavisna od mene za svoj opstanak. Rekli su mi da očekujem tugu, i zaista sam je osetila. Ono na šta nisam bila pripremljena bila je konfrontacija sa verzijom sebe koju nisam u potpunosti upoznala", kaže.

Majčinstvo me je sprečavalo da postavljam neprijatna pitanja

"Više nisam nečiji primarni negovatelj. Više nisam potrebna na isti način. Ovo se pokazalo i oslobađajuće i duboko iritantno. Iznenađujuće je teško definisati sebe kada više nisi nezamenljiva. Da li sam majčinstvo koristila kao efikasnu distrakciju? Ono me je sprečavalo da postavljam neprijatna pitanja, poput toga šta mi se zaista dopada, šta želim i ko sam kada niko ne gleda. Sada su ta pitanja ponovo tu, i uporna su. Nije ih briga što sam umorna ili što kasnim na zabavu. Jednostavno me čekaju u tišini", rekla je.

Ljubav ne poništava iskrenost

"Naravno, postoji osećaj krivice. Krivica zbog uživanja u tišini, zbog toga što mi majčinstvo ne nedostaje sa intenzitetom koji se očekuje. Krivica zbog povremenog preispitivanja da li su moji raniji instinkti bili u pravu. Duboko volim svoju decu. Ponovo bih sve to prošla. Ali ljubav ne poništava iskrenost, a iskrenost zahteva priznanje da majčinstvo nije bilo pozivanje. Bio je to ulogu u koju sam zakoračila i naučila da je obavljam", objasnila je ona.

Učim da postojim bez da budem potrebna

"Ono što me iznenađuje je da ovaj životni period ne deluje toliko kao kraj, koliko kao nespretan početak. Učim kako da želim stvari bez objašnjavanja. Eksperimentišem sa interesovanjima koja ne služe nikome drugom. Otkivam da identitet nije nešto što gubiš i ponovo pronalaziš, već nešto što menja oblik u zavisnosti od onoga što se od tebe traži. Nikada nisam želela da budem majka. Ne, zapravo, nikada nisam ni znala da to želim. Sada učim kako da postojim bez da budem toliko potrebna. Ispostavlja se da je ovo teže od majčinstva. I moguće važnije", rekla je ona za kraj.

(Ona.rs/The i Paper)