"Postaćeš baka", šapnula mi je ćerka, a danas ne viđam ni nju ni unuke: Potpuno je prekinula kontakt sa mnom

Postoje gubici za koje ne postoje sahrane, venci ni saučešća. Ljudi ih ne vide, ne prepoznaju i retko o njima govore, a ipak mogu da bole jednako snažno kao i svaki drugi rastanak. Upravo tako svoju priču opisuje Fransis Skot, žena koja godinama nije videla ni svoju jedinu ćerku ni unuke koje je nekada čuvala i zbog kojih je, kako kaže, bila spremna da promeni čitav svoj život.

Sve je, priseća se, počelo jednim zagrljajem i rečenicom koju će pamtiti dok je živa.

Preporučujemo

"Postaćeš baka"

Kada joj je ćerka saopštila da čeka blizance, Fransis nije plakala samo zbog sreće. Verovala je da bi dolazak dece mogao da zaleči odnos koji je godinama bio opterećen starim ranama, nesporazumima i greškama iz prošlosti. Po rođenju unuka njihov odnos zaista je nakratko delovao bolje, a dane koje je provodila sa decom opisuje kao najsrećnije u tom periodu života. Toliko je uživala u ulozi bake da je čak smanjila obim posla kako bi mogla češće da bude uz njih, uverena da je pred njom budućnost ispunjena porodičnim trenucima koje je dugo priželjkivala.

Međutim, ispod svakodnevnih susreta i porodičnih okupljanja ostajalo je nešto što nikada nije do kraja nestalo. Odnos između majke i ćerke počeo je da puca još godinama ranije, nakon razvoda i teškog perioda kroz koji je Fransis prolazila. Danas otvoreno priznaje da je tada imala problem sa alkoholom i da je njena ćerka odrastala gledajući stvari koje nijedno dete ne bi trebalo da gleda. Iako je kasnije prestala da pije, odlazila na terapiju i pokušavala da popravi ono što se popraviti moglo, poverenje se nije vratilo u meri u kojoj se nadala.

Prelomni trenutak dogodio se tokom naizgled običnog razgovora uz kafu, dok su razgovarale o pravilima koja je njena ćerka postavila kada su u pitanju unuci. U želji da popravi njihov odnos, Fransis je predložila da zajedno odu na savetovanje i pokušaju da uz stručnu pomoć obnove poverenje koje se godinama krunilo, ali odgovor koji je dobila bio je dovoljan da shvati kako njena ćerka na njihovu budućnost gleda potpuno drugačije.

"Ne vidim nikakvu nadu za nas u ovom životu"

Nedugo zatim usledio je potpuni prekid kontakta. Telefonski broj je blokiran, poruke su ostajale bez odgovora, a sa ćerkom su iz njenog života nestali i unuci. Najteže joj, kaže, nije palo to što je izgubila svakodnevni kontakt sa jedinim detetom, već činjenica da više nije mogla da prati odrastanje dece koja su joj donela toliko radosti i zbog kojih je verovala da će porodica ponovo pronaći put do bliskosti.

- Dovoljno je bilo da u prodavnici vidim baku sa unucima pa da se vratim u automobil i zaplačem, priznala je.

Danas otvoreno govori o onome što stručnjaci nazivaju "dvosmislenim gubitkom", situaciji u kojoj je osoba fizički živa, ali više nije deo vašeg života. Upravo zbog toga ovakvi raskidi često ostaju nevidljivi za okolinu, a ljudi koji kroz njih prolaze neretko se suočavaju sa usamljenošću, osećajem krivice i pitanjima na koja nikada ne dobiju odgovor.

Iako i dalje žali zbog svega što se dogodilo između nje i ćerke, Fransis kaže da je vremenom pronašla podršku među ljudima koji prolaze kroz slična iskustva i naučila da život ne može zauvek da stane na mestu.

- Moja ćerka i dalje mi nedostaje. Moji unuci mi i dalje nedostaju. To se nikada neće promeniti. Ali sam naučila da i pored toga ponovo pronađem radost.

(Ona.rs / Newsweek)