Mislila sam da mi se život raspada: Raskid, problem s plodnošću, napadi panike, a onda je mama pala s planine

Postoje periodi u životu kada se čini da se sve ruši istovremeno. Jedan takav period prošla je irska spisateljica Luiz O’Nil, kojoj se u samo nekoliko meseci raspao život kakav je zamišljala.

Za Luiz O’Nil 2023. godina počela je kao period u kojem je izgubila budućnost kakvu je zamišljala. Raskid dugogodišnje veze, gubitak zajedničkog doma, problemi sa plodnošću i svakodnevni napadi panike ostavili su je uverenu da joj se život raspada.

„Bila sam pred 38. rođendanom i budućnost za koju sam mislila da je moja, brak i deca, odjednom se raspala“, opisala je Luiz.

Samo šest meseci pre raskida, ona i tadašnji partner kupili su prvi zajednički dom. Umesto da počne da gradi život koji je planirala, Luiz je ostala sama i suočena sa velikim brojem pitanja na koja nije imala odgovore.

Ubrzo joj je sestra saopštila da se verila, a zatim je otišla kod lekara za plodnost sa namerom da zamrzne jajne ćelije. Tamo je dobila odgovor koji nije očekivala - rečeno joj je da „nije odgovarajuća kandidatkinja“ za tu proceduru.

Sve je počelo da se gomila.

„Ubrzo sam počela da imam nekoliko napada panike dnevno“, rekla je.

Čak ni posao, koji joj je ranije predstavljao utočište, više nije mogao da joj pomogne.

Luiz je spisateljica i pisanje joj je ranije davalo osećaj da vreme prestaje. Ali sada su reči jednostavno nestale.

„Kada sam pisala, bilo je kao da je vreme suspendovano. Ali sada su me moje reči napustile. Nisu dolazile, koliko god da sam pokušavala.“

U aprilu je zato odlučila da ostatak godine ne radi.

„Srce mi je bilo slomljeno, a činilo se da mi je slomljen i mozak“, opisala je stanje u kojem se nalazila.

Pošto je bila samozaposlena, odluka da prestane da radi nije bila laka. Ipak, pokušavala je da pronađe način da se oporavi.

Putovala je na Tajland, provela pet nedelja na joga i wellness programu i pokušala gotovo sve što joj je moglo pomoći.

Ali nije se vratila kući „izlečena“.

„I dalje sam osećala ogorčenost i tugu i počela sam da se plašim da ću do kraja života ostati zarobljena u svom besu“, rekla je.

A onda je došao septembar.

Njen otac je tada slavio 63. rođendan. Nije želeo poklon – želeo je da cela porodica zajedno ode na Karantuhil, najvišu planinu u Irskoj.

Luiz nije bila raspoložena za to.

„Želela sam da me ostave samu sa mojom bedom, da razmišljam o tome koliko loše su se prema meni ponašali i kako sam ja najveća žrtva koja je ikada živela“, priznala je.

Ipak, krenula je.

Uspon je bio težak, ali su stigli do vrha. Tamo su jeli sendviče i fotografisali se kod drvenog krsta, a Luiz je, kako kaže, već bila boljeg raspoloženja.

„Iritantno, moji roditelji su bili u pravu. Boravak napolju mi je pomogao.“

Ali na povratku se dogodilo nešto što je promenilo sve.

Kada su već bili blizu kraja puta, Luiz je začula vrisak.

Okrenula se i ugledala majku kako pada niz planinu.

„Njeno telo je ubrzavalo sve dok nije postalo samo mrlja od udova, a onda je udarila u kamenu stenu uz jeziv prasak.“

Luiz je potrčala prema njoj.

Otac i sestra su išli za njom.

„Lice mog oca bilo je bledo i znala sam da misli isto što i ja – da je mrtva. Niko ne bi mogao da preživi takav pad.“

Ali njena majka je bila živa.

Čak je uspela da se podigne u sedeći položaj.

Imala je veliku ranu na čelu i obilno je krvarila. Porodica je satima čekala helikopter koji je trebalo da je odveze u bolnicu.

Za Luiz su to bili „neki od najgorih sati u mom životu“.

Pitala sam se da li ima krvarenje u mozgu. Šta ako izgubi svest? Šta ako moramo da gledamo kako umire?“

Kada je konačno prevezena u bolnicu, Luiz je ostala sa porodicom i članovima gorske službe za spasavanje.

Majka je preživela.

A upravo tada, dok je još bila prestravljena da bi mogla da je izgubi, Luiz je shvatila nešto što mesecima nije uspevala da vidi.

Sve zbog čega je patila od početka godine odjednom je dobilo drugačiju perspektivu.

„Toliko me je povredio raskid i ta povreda mi se činila toliko važnom. Gubitak, nepravda, sve ono što mi je bilo uskraćeno – nosila sam to sa sobom cele godine.“

Ali na planini se nešto promenilo.

„Tokom tih nekoliko užasnih minuta, kada sam mislila da mi je majka umrla, nešto se pomerilo u meni. Stvari za kojima sam tugovala odjednom su mi izgledale tako male.“

Nije nestao njen bol. Nije se preko noći promenio njen život.

Ali shvatila je da ono što joj se dogodilo nije kraj.

„Kuća može da se proda. Srce može da se izleči. Ono za šta sam mislila da će me slomiti bilo je, na kraju, nešto što mogu da preživim.“

Sve što joj je u tom trenutku bilo važno stalo je u jednu jednostavnu činjenicu:

„Sve što je bilo važno jeste da je moja majka živa. Mogla sam ponovo da čujem njen glas. Mogla sam da se vratim kući i znam da će ona biti tamo i čekati me.“

Te večeri, kada je pogledala svoj odraz u ogledalu, Luiz je shvatila da je vreme da pusti deo tuge.

„Nije bilo zato što je moja tuga bila nevažna, već zato što sam joj dozvolila da postane najvažniji deo moje priče.“

Događaj na planini nije popravio sve što se prethodno dogodilo. Luiz je i dalje morala da se suoči sa posledicama raskida i životom koji nije izgledao onako kako ga je zamišljala.

Ali je dobila novu perspektivu.

„Nisam bila uništena. Shvatila sam da mi je zapravo data prilika da počnem ponovo. Samo je trebalo da je prihvatim.“

(Ona.rs/The Guardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.