Ova emocija je naš unutrašnji alarm: To je Božja opomena da nešto nije u redu, ne treba je ignorisati

Svi smo bar jednom osetili one neprijatne emocije - „nešto mi govori da ovo nije dobro“. Nekada ne možemo odmah da objasnimo zbog čega se tako osećamo, ali nas unutrašnji nemir tera da zastanemo i preispitamo odluku, postupak ili situaciju u kojoj se nalazimo.

Upravo tako možemo posmatrati savest – kao neku vrstu unutrašnjeg alarma koji nas upozorava da bi nešto moglo da bude pogrešno ili da nas odvede u neželjenom pravcu.

Preporučujemo

Savest prati naše misli, emocije i postupke. Ona reaguje u skladu sa principima i vrednostima koje nosimo u sebi. Zato se njen „alarm“ ne oglašava kod svih ljudi u istim situacijama.

Na primer, ako čovek veruje da je laganje pogrešno, savest će se verovatno javiti kada počne da prikriva istinu. Međutim, ako je neko uveren da je laganje u određenim situacijama opravdano, taj unutrašnji alarm možda se uopšte neće uključiti.

Zbog toga je važno čime „hranimo“ svoju savest i na kojim vrednostima je zasnivamo.

Savest nas upozorava, ali ne donosi odluke umesto nas

Savest možemo zamisliti kao radarski sistem. Ona može da registruje da postoji potencijalni problem, ali nam ne mora odmah dati potpuno objašnjenje šta je pošlo po zlu.

U hrišćanskom učenju, savest ima posebno mesto. Kada je usklađena sa istinom Božje Reči, ona čoveku pomaže da prepozna kada se udaljava od Božjih načela i standarda.

Prema ovom tumačenju, unutrašnje upozorenje može biti način na koji Sveti Duh privlači našu pažnju i podstiče nas da zastanemo, razmislimo o svojim postupcima i potražimo pravi put.

Tada čovek može da shvati u čemu je problem, razmisli o posledicama svojih odluka i pronađe način da ispravi ono što nije dobro.

Ponekad pomoć može doći kroz razgovor sa bliskom i mudrom osobom, kroz čitanje Svetog pisma, molitvu ili neki drugi izvor koji nam omogućava da situaciju sagledamo drugačije.

Šta se dešava kada stalno ignorišemo savest?

Kao i svaki alarm, i savest može da se „utiša“ ako je uporno ignorišemo.

Kada čovek iznova radi nešto za šta duboko u sebi oseća da nije ispravno, vremenom može početi da opravdava svoje postupke. Ono što mu je nekada izazivalo nemir može postati uobičajeno, pa se upozorenje više ne doživljava istim intenzitetom.

U biblijskom primeru Adama i Eve, oni su znali šta je Bog od njih očekivao, ali su ipak, suočeni sa iskušenjem, odlučili da zanemare ono što im je bilo poznato. Njihova priča upravo upozorava na posledice ignorisanja Božjih uputstava i unutrašnjeg upozorenja.

Zato se postavlja jednostavno, ali važno pitanje: šta radimo kada se naša savest oglasi?

Da li zastanemo i pokušamo da razumemo zbog čega osećamo nelagodu ili nastavimo istim putem, nadajući se da će osećaj nestati?

Ne treba svaki osećaj krivice automatski shvatiti kao znak

Važno je napraviti i razliku između savesti i osećaja krivice ili straha. Nije svaka neprijatna emocija dokaz da činimo nešto pogrešno. Na naše procene mogu uticati vaspitanje, prethodna iskustva, tuđa očekivanja i strah od osude.

Zbog toga je korisno zastati i iskreno se zapitati: Da li sam zaista uradio nešto protiv svojih vrednosti ili samo strahujem da će neko drugi osuditi moj izbor?

Upravo takvo preispitivanje može pomoći da bolje razumemo sebe, svoje odluke i ono što nam je zaista važno.

Kako „naoštriti“ unutrašnji alarm?

U hrišćanskoj tradiciji veruje se da savest treba negovati i usmeravati prema Božjoj istini. To podrazumeva molitvu, čitanje Svetog pisma, preispitivanje sopstvenih postupaka i spremnost da priznamo grešku kada je napravimo.

Umesto da bežimo od neprijatnog osećaja koji se pojavi nakon neke odluke, možemo ga shvatiti kao poziv da zastanemo.

Ponekad upravo taj unutrašnji nemir može da nas natera da postavimo prava pitanja: Da li sam nekoga povredio? Da li sam postupio pošteno? Da li je moja odluka u skladu sa vrednostima u koje verujem? Šta mogu da uradim drugačije?

Savest možda nije glas koji nam uvek jasno govori šta treba da uradimo, ali može biti važan signal da treba da usporimo i pažljivije pogledamo put kojim idemo.

Zato, kada se sledeći put pojavi onaj tihi osećaj da nešto nije kako treba, možda ne bi trebalo odmah da ga potisnemo. Možda je baš tada trenutak da zastanemo, oslušnemo sebe i potražimo odgovor u svojim vrednostima i veri.

Jer unutrašnji alarm postoji sa razlogom, a od nas zavisi da li ćemo ga čuti.

(Ona.rs)