Jedna reč mnogima je gotovo nemoguća za izgovoriti: Psiholozi kažu da od nje počinju zdrave granice

Prihvatite dodatni posao iako ste već iscrpljeni. Odete na okupljanje na koje vam se uopšte ne ide. Javite se na telefon iako vam je potreban mir. Pristanete da nekome učinite uslugu, a već u trenutku kada kažete "naravno" osećate ljutnju - često više prema sebi nego prema osobi koja vas je pitala.

Za mnoge ljude problem nije to što ne znaju šta žele. Vrlo dobro znaju da nešto ne žele, ali im je teško da izgovore jednu kratku reč - "ne".

Preporučujemo

Postavljanje zdravih granica često počinje upravo tu. Ne zato što treba da odbijamo ljude, već zato što ne možemo neprestano da govorimo "da" drugima ako to svaki put znači da govorimo "ne" sopstvenom vremenu, energiji i potrebama.

Zašto nam je toliko teško da kažemo "ne"?

Razlog često nema mnogo veze sa samim zahtevom.

Plašimo se reakcije koja bi mogla da usledi.

Da li će se naljutiti? Hoće li pomisliti da sam sebična? Da li ću je razočarati? Hoće li me sledeći put uopšte pitati? Šta ako se naš odnos promeni?

I onda biramo ono što nam u tom trenutku izgleda lakše - pristanemo.

Problem je što kratkotrajno izbegavanje neprijatnosti može kasnije da se pretvori u preopterećenost, nervozu ili osećaj da drugi stalno očekuju previše od nas.

A možda oni uopšte ne znaju da očekuju previše.

Mi smo ih naučili da ćemo gotovo uvek pristati.

Ne morate odmah da odgovorite

Jedna od najkorisnijih promena za osobu koja automatski govori "da" jeste da prestane da odgovara istog trenutka.

Umesto:

"Naravno."

Probajte:

"Moram da razmislim."

Ili:

"Javiću ti."

Te dve rečenice daju vam nešto što često nedostaje kada nas neko iznenadi zahtevom - vreme.

Tek kada se odmaknete od situacije možete da se zapitate: Da li ovo zaista želim? Imam li vremena? Koliko će me koštati u energiji? Pristajem li zato što hoću ili zato što mi je neprijatno da odbijem?

Ponekad je upravo ta mala pauza prva granica koju treba da postavimo.

Granica nije isto što i naredba drugoj osobi

Ovo je važna razlika.

Rečenica:

"Ne želim da razgovaram telefonom posle 22 sata."

jeste granica.

Rečenica:

"Ti ne smeš da me zoveš posle 22 sata."

zvuči slično, ali nije isto. Njome pokušavamo da kontrolišemo ponašanje druge osobe.

Zdrava granica govori o tome šta ćemo mi uraditi ako se određena situacija dogodi.

Nekome možemo da kažemo da posle 22 sata ne odgovaramo na pozive. Ali ako se svaki put ipak javimo, granica zapravo ne postoji.

Zato granica nije samo ono što kažemo.

Granica je i ono što uradimo posle toga.

"Ne" ne znači "ne volim te"

Ovo je možda najteži deo, posebno u bliskim odnosima.

Možete da volite nekoga i da ne želite da mu pozajmite novac.

Možete da obožavate svoju porodicu i da ne želite da svake nedelje provedete nedeljno popodne sa njom.

Možete da budete dobra prijateljica i da nemate snage da razgovarate sat vremena telefonom.

Možete da budete odlična koleginica i da ne preuzmete još jedan zadatak koji nije vaš.

Odbijanje zahteva nije isto što i odbacivanje čoveka.

Zdrav odnos zapravo zahteva obe sposobnosti - da umemo da kažemo "ne", ali i da umemo da čujemo tuđe "ne" bez doživljavanja toga kao lične uvrede.

Ne morate da napišete roman da biste objasnili zašto nešto ne možete

Ljudi kojima je teško da postavljaju granice često rade još jednu zanimljivu stvar - kada konačno kažu "ne", pokušavaju da ga opravdaju sa deset rečenica.

"Ne mogu zato što prvo moram ovo, onda imam ono, a posle sam obećala..."

Kao da odbijanje postaje legitimno tek kada drugoj osobi ponudimo dovoljno dobar dokaz.

Ne mora.

"Ne mogu ovog puta" može biti cela rečenica.

Naravno, u bliskom odnosu sasvim je prirodno objasniti razlog. Poenta nije da preko noći postanemo hladni i odsečni, već da prestanemo da verujemo da je za svaku sopstvenu potrebu potrebno tuđe odobrenje.

Kako da znate da vam granice možda nisu dovoljno jasne?

Jedan od zanimljivih signala može biti učestala ljutnja.

Ako vas neprestano nervira što vas određena osoba zove u nezgodno vreme, traži usluge, ostaje predugo, očekuje da joj budete dostupni ili vam prebacuje svoje obaveze, zapitajte se:

Da li sam joj ikada jasno rekla da mi to smeta?

Ponekad očekujemo da ljudi sami shvate gde je naša granica.

Ali oni ne mogu da pročitaju ono što postoji samo u našoj glavi.

Ako svaki put prihvatimo ponašanje koje nam smeta, druga osoba možda nema nikakav razlog da pretpostavi da postoji problem.

Počnite od malih stvari

Ne morate prvi put kada odlučite da postavljate granice da vodite veliki porodični razgovor ili menjate odnos koji traje dvadeset godina.

Počnite tamo gde je rizik mali.

Ne odgovarajte automatski.

Recite da ćete razmisliti.

Odbijte jednu obavezu za koju zaista nemate vremena.

Nemojte se javiti na poziv ako ste rekli da u određeno vreme niste dostupni.

I posmatrajte šta se događa.

Vrlo često ćemo otkriti nešto iznenađujuće - katastrofa koje smo se toliko plašili uopšte se nije dogodila.

Neko će možda biti razočaran. Nekome se vaša granica neće dopasti. To samo po sebi ne znači da je granica pogrešna.

Zdrave granice nisu zid koji podižemo između sebe i drugih. One više liče na vrata - možemo da ih otvorimo kada želimo, ali imamo pravo i da ih zatvorimo kada nam je potreban prostor.

A za ljude koji su navikli da ih drže stalno otvorenim, možda je najveća promena zaista sadržana u samo dve reči:

"Ne mogu."

(Ona.rs)