Pet devojčica u kući, 3 teške dijagnoze i hiljadu briga - tako izgleda život Marije i Đorđa: "Fali jedan sin"

Neki životi počinju u gluvim sobama i hladnim hodnicima, tamo gde se medicinski aparati sudaraju sa surovim brojkama, a roditeljski dlanovi preznojavaju i stiskaju u očaju. Ponekad ti pritisak i strepnja donesu buru koja promeni sve, rastrgne stare planove i otvori vrata borbi u kojoj se svaki dan meri otkucajima srca, pređenim kilometrima i neprospavanim noćima. Kada se četiri života rode iznenada, na samom pragu prevremenog kraja i novog početka, svet oko te porodice podeli se na one koji posmatraju sa strane i one koji moraju da nose teret na leđima.

Od trenutka kada su beogradske četvorke pre četiri i po godine stigle pod isti krov, njihov put prestao je da bude obična porodična priča i pretvorio se u beskrajni maraton u kojem bol i radost idu ruku pod ruku, s tim da im društvo pravi tvrdoglava nada u bolje sutra.

Preporučujemo

Kako izgleda njihov život danas, koga krive i šta je Iskrina najveća želja, pogledajte u videu u nastavku.

Zabranjena ljubav, a planovi o porodici sa sedmoro dece

Temelji ove priče postavljeni su mnogo pre nego što su se aparati na neonatologiji uključili za njih. Marija i Đorđe Gaćeša prošli su kroz sopstvene bitke još na početku svoje zajedničke plovidbe.

- Uh, sam početak je bio uzbudljiv. To je bila jedna zabranjena ljubav - priseća se Marija sa osmehom koji nosi težinu prohujalih godina.

Iz tog prkosa i čvrstog oslanjanja jedno na drugo rodila se potreba za domom ispunjenim dečjim smehom. Planovi su od starta bili znatno veći od proseka modernih porodica.

- Nama je plan bio da imamo sedmoro dece. Od samog starta smo hteli veliku porodicu, došli smo do petoro i tu smo stali - objašnjava ona.

Najstarija Iskra bila je prva radost, a onda je usledio test koji je prevazišao sva očekivanja. Kada je stigla vest da Marija nosi četiri bebe, šok je ustupio mesto odlukama koje se ne donose glatko.

- Prva pomisao nam je bila kako to i šta sad, jer nama u tom trenutku redukcija koja je ponuđena nije bila opcija, jer je već trudnoća poodmakla. U tim nedeljama se ne radi ni abortus, a i abortus je bio jedna od ponuđenih opcija zato što je visoko rizična trudnoća - iskrena je majka koja je odbila bilo kakvu pomisao na skraćenje broja plodova, prepustivši se sudbini i veri u novi život.

Četiri sestre rodile su se na Veliki petak, ali koliko je to roditeljima bio najradosniji dan

Trudnoća je nosila rizike, ali se guralo napred iz dana u dan, sve dok priroda nije rekla svoje.

- Do sedmog meseca sam izgurala - priča Marija o danima kada je svaki korak bio napor.

Na Veliki petak 2022. godine na svet su stigle Iris, Inda, Irina i Ina. Bile su sitne, krhke, ali po rođenju potpuno zdrave.

- Ono što je bitno jeste da su one u trudnoći bile potpuno zdravorazvojna deca. Da nisu kasnile, naprotiv, bile su napredne, nisu imale nikakve deformitete. Da je sve teklo svojim tokom, do porođaja koji je došao prevremeno. Potom i odlazak na neonatologiju, prolaženje kroz sepsu, u inkubatorima, do drugih problema koji su se dešavali da bi mi danas imali njih tri sa cerebralnom - navodi Marija.

Dani provedeni uz inkubatore ostavili su ožiljke koje vreme ne može da izbriše.

Institut i tamošnju brigu za goli opstanak oni ne zaboravljaju.

- Intenzivna nega i neonatologija nam nisu u lepom sećanju, jer se tamo deca bore za život, a s nama je razgovor o njima obavljen tek nekih mesec-mesec i po dana nakon njihovog prijema, gde su nam saopštili da je Irinino stanje jako loše. Generalno sve vreme su one imale oscilacije, ali da je Irinino stanje jako, jako loše, i da se za nju najviše brinu. To saopštenje da Irina ima najtežu dijagnozu na mozgu nam je saopšteno između inkubatora, za šta ja nisam bila u tom trenutku uopšte spremna - svedoči ona o trenucima kada se tlo pod nogama srušilo.

Sistem, lekari i šturi izveštaji često nisu imali sluha za roditeljsku bol. Susreti sa pojedinim stručnjacima svodili su se na birokratske rečenice koje bole više od svake dijagnoze.

- Šta da kažete takvom čoveku koji 11 minuta pregleda 4 deteta i napiše izveštaj... - ogorčeno pita Marija, podsećajući na zidove na koje roditelji bolesne dece prečesto udaraju.

Otimanje od sudbine i imena koja će ostati neiskorišćena

Život ove porodice odavno se preselio na točkove. Svaka nedelja donosi stotine pređenih kilometara između Beograda, ordinacija po Srbiji, ali i putovanja u Hrvatsku i Mađarsku, gde devojčice primaju specijalističke terapije. Fizikalne vežbe, rad sa defektolozima i stalna borba za svaki milimetar motoričkog napretka postali su svakodnevica. Uz to, troškovi lečenja prevazilaze skromne mogućnosti, a novca za nesmetan nastavak terapija često ponestaje, što iziskuje stalno oslanjanje na humanitarne akcije i dobre ljude.

Kroz sve nedaće, humor je ostao jedini ventil za preživljavanje. Đorđe i Marija pronalaze snagu u malim stvarima, a otac četvorki često ume da se našali na svoj račun. U kući punoj ženskog brbljanja i sestrinske graje, gde vladaju Iris, Inda, Irina, Ina i najstarija Iskra, tata nekada šaljivo prokomentariše kako im fali jedan sin.

Planovi o imenima za dečake postali su simpatična porodična uspomena.

- Za dečaka smo imali imena Petrus i Lav. Pošto je tata trebao da daje imena dečacima, to su ta dva imena koja su se njemu dopadala, a da sam se ja pitala bio bi Dimitrije, Petar, Pavle, Ognjen, Uglješa, Aljoša ili Relja. Tata kaže sreća pa se ja nisam pitala - smeju se roditelji, evocirajući uspomene na vreme kada su maštali o drugačijem rasporedu snaga u kući.

Prijateljstva su bledela brže nego što se moglo zamisliti

Velike nesreće i izazovi imaju čudnu naviku da proberu ljude oko vas. Kako su godine odmicale, a borba postajala sve surovija i iscrpljujuća, krug ljudi oko porodice Gaćeša počeo je drastično da se smanjuje. Telefoni su ređe zvonili, pozivi na kafu su izostali, a obaveze oko bolesne dece stvorile su nepremostiv zid između nekadašnjeg društvenog života i realnosti.

Od nekadašnjeg broja prijatelja i poznanika, u najtežim trenucima od prijatelja su ostali samo kumovi, oni retki koji nisu okrenuli glavu kada je postalo najteže i koji su ostali čvrst oslonac u svakoj nedaći.

Četiri i po godine kasnije: Stanje, a ne bolest

Danas, četiri i po godine posle rođenja, devojčice rastu, donose radost, prave prve korake uz nameštaj u rođenoj kući, izgovaraju reči i pokazuju neverovatnu volju za životom. Međutim, senka dijagnoze i dalje lebdi nad svakodnevicom.

- Kada se priča o cerebralnoj paralizi, tu kraja nema jer to nije bolest, to je stanje. I to stanje isto kao i autizam. Kako one napreduju, meni deluje da će uskoro biti kraj - optimistično razmišlja Marija, tražeći u svakom malom pomaku dokaz da trud i suze nisu bili uzaludni.

Iza tog optimizma krije se i duboki, majčinski strah koji se ne može izbrisati nijednom terapijom ni osmehom. Pitanje sutrašnjice visi u vazduhu svakog jutra kada se otvore oči.

- Plašim se neizvesnosti i toga šta će biti s njima kada nas ne bude bilo - priznaje Marija neizgovaranu najveću bojazan svakog roditelja koji podiže decu sa posebnim potrebama.

Na pitanje da li u tom rasporedu snaga, troškova, terapija i iscrpljujućih dana ima mesta za još dece u budućnosti, odgovor je kratak i bolno iskren.

- Vremena da, ali snage više ne! - zaključuje majka beogradskih četvorki, stavljajući tačku na planove o proširenju porodice i usmeravajući svu preostalu energiju na svoje devojčice i njih četiri koje su postale simbol borbe, ljubavi i nesalomivog ljudskog duha.

(Ona.rs)