Poznata destinacija u Toskani: Firenca je grad bogat renesansnim radovima

U Firenci je otvorena spektakularna izložba pod nazivom „Donatelo, renesansa“. Biće postavljena u Palaci „Strozi“ i „Barđelo muzeju“ do 31. jula

Nakon dve godine putovanja su opet, čini se, kao nekada. I savršeni je trenutak da nekim drugim očima upoznate ovu poznatu destinaciju u Toskani.

Za Firencu iz nove perspektive Meri Makarti, kritičarka i romanopisac, najbolji je vodič.

Preporučujemo

- Gotovo niko nije došao da vidi Donatelovog „Davida“ u Barđelu, prvu statuu golog muškarca renesanse - žalila je Meri Makarti 1959. u svom delu „Kamenje Firence“, remek-delu američkog putopisa.

Verovala je tada da je Mikelanđelov „David“ precenjen, dok je pišući za posleratnu generaciju američkih putnika, želela je da im omogući da cene raniju tradiciju skulptura.

Svakako, malo ko je video Donatelovog „Davida“ tokom ove poslednje dve pandemijske godine, ali on sada ima svoj trenutak, baš kada se putovanja ponovo vraćaju u normalu.

U Firenci je otvorena spektakularna izložba pod nazivom „Donatelo, renesansa“. Biće postavljena u Palaci „Strozi“ i „Barđelo muzeju“ do 31. jula.

Drugi važan trenutak u Firenci trenutno je ujedno i prilika da se turisti približe freskama u kapeli „Brancaći“, što je podjednako cenila i Makarti, koja je mnogo više volela Masakjove freske iz 20-ih godina 15. veka nego one nastale kasnije, od poznatijih Botičelijevih slika, koje su izložene u galeriji“ Ufici“ (previše lepe, previše cvetne, po njenom mišljenju).

Makarti je oduševljena Masakjovim radovima zbog njihove „prostorne neizmernosti, dubokih, masivnih zapremina i neumoljive iskrenosti vizije, koja se širi preko panela u perspektivi iz vazduha poput zraka svetionika“ – navodi NY times. Trenutno je kapela u fazi obnove, a posetioci koji imaju tu sreću da uspeju da rezervišu ulaznice, imaće priliku da se popnu na skele, kako bi se našli licem u lice sa Masakjovim Adamom i Evom, nakon njihovog proterivanja iz Raja. Čak ni Meri Mekarti to nikada nije uradila.

Ne treba zaboraviti da je i sama Mekarti bila malo umorna još 1950-ih godina zbog priče o Firenci i njenoj previše poznatoj zlatnoj istoriji.

- Za savremeni ukus, u Firenci ima previše renesanse, napisala je u „Kamenju Firence“ i dodala:

Previše „Davida“, previše rustičnog kamenja, previše glazirane terakote, previše Madona sa Bambinosima.

Esej, koji je prvobitno objavio „The New Yorker“ 1959. godine, postao je pravi priručnik, bogat fotografijama, od kojih je mnoge napravila nadarena nemačko-američka fotografkinja Evelin Hofer. Bio je to nastavak Makartijeve prethodne knjige o Veneciji, najprodavanije umetničke knjige 1956-57. godine.

Godine 1959. već je žalila za prekomernim turizmom u Firenci, žaleći se na „varvarske horde sa severa, eskadrile turista u kratkim pantalonama, u sandalama ili planinarskim cipelama... koje su njihovi vodiči dovukli ovde da posmatraju „Veneru na poluškoljci“. Pa ipak, iako je bilo gužve u galeriji „Ufici“ i oko Mikelanđelovog „Davida“, malo ko je odlazio na mesta koja je ona smatrala ključem srca i duše Firence.

I sada, dok Firenca dočekuje turiste sa istinskom radošću, možda posebno zato što su oni koji su se do sada vraćali obično individualni avanturisti, ljubitelji umetnosti, zavisnici od Italije, Makartijeva je ubeđena da će njen glas čuti i uvažiti mnogi.

Unutrašnjost Duoma

Arnolfo di Kambio, koji je započeo izgradnju katedrale 1296. godine, nameravao je da napravi građevinu „toliko veličanstvenu po svojoj visini i lepoti da će nadmašiti bilo šta takve vrste što su Grci i Rimljani napravili u vreme njihove najveće moći.“ Makarti je sumnjala u Mikelanđelovog „Davida“ i onih Botičelija, ali duboko poštuje Duomo.

U katedrali je freska umetnika iz 15. veka Paola Učela, statua ser Džona Hokvuda, engleskog plaćenika koji se borio za Firencu, gde se može primetiti Učelova borba sa perspektivom i njena veza sa skulpturom, koju smatra najbitnijom za umetnost Firence.

Svakako je bilo trenutaka u poslednje dve godine kada se Firenca osećala prazno, čak i na Trgu Duomo, gde je fasada katedrale okrenuta ka vratima krstionice, sa fantastičnim pozlaćenim bronzanim panelima biblijskih scena, koje je izradio Lorenco Giberti u 15. veku, poznata pod nazivom Mikelanđelova Vrata raja. Videti taj trg prazan, bez turista, bilo je jedno od jezivih iskustava iz Firence u toku pandemije, ali ovih dana je opet užurbano – puno Italijana, mnogo Evropljana i, sve više, Amerikanaca.

Vrata krstionice danas su replike, dok se originali nalaze u Muzeju radova Duoma iza katedrale. To je muzej koji je Makarti volela zbog očuvanih primeraka rane renesansne skulpture Arnolfa di Kambija i Donatela. Ipak, nije imala priliku da vidi brilijantnu novu postavku, ogromnu smelu rekonstrukciju izgleda fasade palate Duomo iz perioda rane renesanse. Ono što se danas može videti je neogotičko rešenje iz 19. veka.

Do 1. avgusta, u muzeju se nalaze tri Mikelanđelove slike Pijeta, sa delovima statua iz Rima i Milana, uz statuu Firence koju je namenio za svoju grobnicu.

U svojoj knjizi Makarti pominje i postojanje brojnih rimskih stubova i kapitela ugrađenih u srednjevekovnu baziliku „San Miniato al Monte“, koji se danas mogu primetiti u kripti.

Oda Donatelu

Ako bi se Meri Makarti sada vratila u Firencu, videla bi Donatela i njegovog Davida u centru pažnje, a ne večito poznatijeg Mikelanđela. Većina dela u okviru najavljene izložbe mogu se videti u Palaci „Strozi“, aristokratskoj palati koju su 1489. godine osnovali članovi istoimene porodice bankara iz doba renesanse. Inače, rivali čuvene porodice Mediči.

U velikim izložbenim prostorijama ove palate posetioci imaju prilike da bolje upoznaju umetnika, čije je stvaralaštvo usko vezano baš za Firencu. Donatelo je rođen 1386. godine, kao sin zanatlije i bio je šegrt kod zlatara i vajara Gibertija, postavši takođe blizak prijatelj arhitekte i vajara Bruneleskija. Zajedno su putovali u Rim početkom 15. veka i stvorili renesansu kakvu poznajemo, proučavajući ostatke antičke i klasične umetnosti.

Njegovi reljefi su bili pioniri renesansnog shvatanja ravni i perspektive i ponovo su vratili geometriju komplikovanih scena.

Izložba se nastavlja u Barđelu, gde je preuređena ogromna sala iz 14. veka na gornjem spratu palate. Donatelova kompozicija Sveti Đorđe, visoko u niši na zidu, „je spartanski sportista ili mladi graditelj Rimskog carstva“, napisala je Makarti. Direktno ispred njega u ovom novom aranžmanu, konačno dolazite do onog golog bronzanog „Davida Victoriousa“, ​​koji se sada nalazi na stubu, okružen sa još dva Davida, od Verokija i Deziderija da Setignjana.

David je bio popularan u Firenci jer je grad, iako smatran malim, bio dovoljno moćan da trijumfuje nam mnogo jačim protivnicima.

(Ona.rs)