Manastir Vujan podigao je deda tragično stradale srpske kraljice: Ovde se izlečio patrijarh Pavle

Nad moštima nepoznatog vujanskog svetitelja Nikola Lunjevica podigao je svetinju u kojoj se patrijarh Pavle, pre nego što će se zamonašiti, dugo molio i bio darivan isceljenjem

Pod vrhom planine Vujan, u ambijentu u kom caruju stoletne šume, zvuk ptica i mir za kojim mnogi čeznu, nalazi se manastir Vujan.

Ime je dobio po planini, a ona, pak, po vetru koji huji u ovom kraju, između Čačka i Gornjeg Milanovca.

Preporučujemo

Svetinja koja datira s kraja 13. veka ima veliki duhovni značaj u srpskom narodu. Manastir su podigli monasi sa Svete gore i nadenuli mu ime Obrovin, po sakupljanju, odnosno obrovanju narodnom. Naime, ova svetinja bila je zbirno mesto meštana Prislonice, Brđana i Lunjevice, koji su ujedno odvajali sredstva za održavanje manastira. Život u Obrovinu zamro je krajem 16. veka, kad su Turci izvršili masakr nad srpskim stanovništvom u ovom delu Šumadije.

Početkom 19. veka Nikola Milićević Lunjevica, viđeni srpski trgovac i deda potonje srpske kraljice Drage Mašin, odlučio je da obnovi Obrovin. Podigao ga je otprilike kilometar i po dalje od prvobitne svetinje, duboko u šumi, na mestu gde je pronađen grob nepoznatog monaha.

Kraj moštiju tog monaha, potonjeg vujanskog svetitelja, okupljali su se vernici, a po predanju, mnogi koji su se iskreno i dugo molili primili su blagoslov Božji u vidu isceljenja. Ime svetitelja ostalo je nepoznato do današnjih dana; u narodu je upamćen kao vujanski svetitelj čije se mošti nalaze kraj južnog zida priprate.

Ktitor manastirske crkve posvećene Svetom arhangelu Mihailu bio je Nikola Milićević Lunjevica. Preminuo je 37 godina posle početka izgradnje ove svetinje, a njegove mošti prenete su uz južni deo crkve tek šest decenija kasnije, 1902. godine, na inicijativu njegove unuke Drage Mašin Obrenović.

Poslednja kraljica iz dinastije Obrenović uspela je da ispuni dedin zavet nepunih godinu dana pre nego što će sa suprugom, kraljem Aleksandrom biti tragično pogubljena u zgradi Starog dvora u Beogradu.

Molitve patrijarha Pavla

U manastiru Vujan jedno vreme je boravio i Gojko Stojčević, potonji patrijarh Pavle. On je, naime, 1944. u Banji Koviljači, dok je radio kao vaspitač, skočio u ledenu Drinu za detetom koje se davilo. Dete je uspeo da spase, ali se on sam teško razboleo. Lekari su mu dijagnostikovali tuberkulozu i nisu verovali da će dugo poživeti.

Iskušenik Gojko Iz Banje Koviljače krenuo je put Šumadije i zaustavio se u manastiru Vujan. Monasi su ga smestili u zasebnu prostoriju, kako bi na miru mogao da dočeka poslednje ovozemaljske dane. On se, pak, posvetio molitvama nad moštima vujanskog svetitelja, a kad bi skupio malo snage, odlazio je u šetnje po planini.

Božjom promišlju, baš kako je stigao u Vujan, iskušenik Gojko Stojčević se u ovoj svetinji iscelio i u znak zahvalnosti darivao manastiru Vujan drveni krst na kom je svojeručno izrezbario posvetu: “Povodom iscelenija svoga, manastiru Vujnu, rab Božji Gojko”. Ovaj krst se i dan-danas čuva u manastirskoj riznici i predstavlja veliku relikviju.

Iz manastira podno planine Vujan iskušenik Gojko Stojčević je otišao u Ovčarsko-kablarsku klisuru, u manastir Blagoveštenje, gde se zamonašio.

(Ona.rs)