Neotkriveni srpski grad na 2 sata od mora, a ima ovo fenomenalno jezero: Nebojša Glogovac ga je obožavao

"Grad je mali, ali ima sve što treba"

Grad na nadmorskoj visini takvoj da je nekad bio vazdušna banja, a i danas raj za oči i dušu - u istočnoj Hercegovini, u Republici Srpskoj, BiH, podno Veleža i Crvnja, grad koji ima i planine i polje, sve je to Nevesinje. Opet, nedovoljno u medijima, gotovo neotkriven, spomenut nekad u knjigama iz istorije, kad se pričalo o hrabrim junacima Nevesinjske puške, poznat kao "srpski grad", a u potonja vremena povezivan sa omiljenim Nebojšom Glogovcem, glumčinom koja nas je prerano napustila, čovekom koji je spajao Banat i Hercegovinu, onako kako samo on to ume.

Baš  jednom kada je jedan od najboljih srpskih glumaca Nebojša Glogovac bio gost Mitrovdanskih svečanosti u Nevesinju, sad već daleke 2013. godine, njegov nastup tokom svečane akademije izazvao je ovacije publike. U intervjuu za "Radio Nevesinje" Glogovac je tada pričao  da je "sto odsto" Hercegovac jer su mu roditelji iz Nevesinja, a on je rođen u Trebinju.

Preporučujemo

– Majka mi je iz porodice Samardžija, rođena i odrasla u Nevesinju, a otac je iz nevesinjskog sela Dramiševo. Rođen sam u Trebinju gdje je otac dobio prvu svešteničku službu – isticao je ponosno Glogovac.

Po čemu pamtite Hercegovinu i dolaske u Nevesinje?, pitali su ga nevesinjski novinari.

- Detinjstvo je ono što čoveka obeležava i što se najduže pamti. Odrastanje u Trebinju sa par drugova mi je u najdražem sećanju. Svakog leta odlazili smo prvo u Nevesinje kod ujaka i strica, a potom u Dramiševo kod dede.

Čuvao sam krave, jahao konja bez sedla, kupio seno i uživao u prostranstvu i slobodi. Sva ta iskustva su neprocenjiva za mene. Kada pričam prijateljima u Beogradu, ljudima koji su odrasli u gradu, neke doživljaje i utiske iz tog perioda oni slušaju otvorenih usta i ne mogu da veruju kakva je to milina i lepota. Meni je boravak u Hercegovini najznačajniji deo života - govorio je veliki Glogi, koji je neke godine dobio i veliki mural u svom omiljenom Nevesinju.

A kako i ne bi?

Nevesinje se od te 2013. godine veoma promenilo, zgrade su nikle, centar grada je sređen po uzoru na Knez Mihailovu, a oni koji tamo žive kažu da se baš tu leti sjati mnogo naroda. Prva kafa se ne pije u kući - već u kafiću, u gradu.

I svi nekako žive u slozi - grad je na pola sata od Mostara, na dva sata od crnogorskog primorja i u blizini plaže u Neumu.

A opet, ko nije za morsku vodu, u samom gradu može da se osveži na jezeru Alagovac, neobično čistom, jer ga svi istinski vole i paze. A ko nije za uživanje pored vode, može da se popne na neku okolnu planinu i kampuje. Vazduh je čist, miomirisi u naletima stižu iz poljskog cveća, a iz čuvenog ravnog polja, koje je i Šantić opevao, pruža se neverovatni pogled na Velež, planinu u kojoj je otisnut i grb Crvene zvezde - jer to su nevesinjski navijači davno iz ljubavi napravili.

A hrana?

E to je posebna priča - sve je tu ukusnije nego igde - stočarski je kraj, svaka kuća jede organsku hranu, i to ne ističe - tamo su takvi ukusi sasvim normalna, prirodna stvar. Poznato po svom krompiru, slatkom kao šećer, Nevesinjsko polje rađa ukusno povrće i hrani poslušne ovčice.

A ljudi?

Neobično složni i otvoreni za sve ideje, bez zadrške.

Valjda ih je to naučila surova priroda, ona koja zimi utera jezu u kosti kad od snega ne mogu ni kućna vrata da otvore, jer to je ipak, planina. Ili su ih povezale teške sudbine, teška istorija, ona koja je rađala junake, ali i žrtve.

Danas, Nevesinje, reklo bi se, cveta.

Niču zgrade, turisti dolaze, i svima je želja da odatle ne idu dalje. Noći su hladne, nema ni komaraca... "Šta će nam klima?!

... pa kud bi bolje...

(Telegraf.rs)