Perl Bak: Životna sila pulicerke i nobelovke koja je posvetila život borbi protiv diskriminacije i rasizma

Ona je poznata književnica, nobelovka i pulicerka. Bila je Amerikanka u Kini i Kineskinja u Americi, snažan zagovornik ženskih i građanskih prava, posvećena podršci dobrobiti azijske dece.

Perl Sidenstriker Bak je bila plodan pisac objavivši preko sedamdeset knjiga, uključujući romane, kratke priče, knjige za decu, članke, eseje i drame, a njeno ime je danas jedna od prestižnijih književnih nagrada koje se dodeljuje ženama čiji rad obuhvata iste principe i vrednosti povezane sa Bakovim raznovrsnim filantropskim aktivnostima.

Bakova je nosilac Nobelove nagrade za književnost za roman "Dobra zemlja", kao i Pulicerove nagrade koju je osvojila 1935. godine.

Život na relaciji Kina - Amerika

Iako je rođena u Hilsborou u Zapadnoj Virdžiniji 26. juna 1892. godine, njeni roditelji misionari su se ubrzo preselili u grad Ženđang, u Kini. Skromnih finansija, prema pisanju "Womans history", Bakovi su podizali sedmoro dece u trošnim kućama, ali je upravo zahvaljujući tom okruženju, buduća Nobelovka stekla veliko poštovanje prema Kinezima i njihovoj kulturi.

Odrastajući u Kini, Perl su obrazovale majka i kineski učitelj. Bila je dvojezična devojčica i počela je da piše u ranoj mladosti zahvaljujući insistiranju  majke. Prvi rad objavila je sa šest godina u dečjem izdanju novina na engleskom jeziku u Kini.

Nakon što je završila školu u Kini 1911. godine, otišla je na koledž u Virdžiniju, na šta se teško prilagodila, sve dok se nije aktivirala u studentskim grupama i počela da piše priče i pesme za studentski časopis njenog koledža. Međutim, onog momenta kada je završila fakultet i stekla diplomu iz filozofije - vratila se u Kinu da bi brinula o bolesnoj majci.

Nosilac dve najprestižnije književne nagrade

Narednih godina, živela je na relaciji Kina-SAD i stekla magistrat iz engleskok jezika, ali i upoznala supruga Džona Losinga Baka, sa kojim se naselila u Nanjaing. Zahvaljujući aktivnom životu, bila je živi svedok svakodnevnih promena u Kini, posebno u vezi sa, u to vreme veoma bitnom, "pobunom boksera" i usponom nacionalističkog pokreta.

Njen rani život i iskustva u Kini činili su osnovu velikog dela njenog pisanja, uključujući prvi roman "Istočni vetar: Zapadni vetar", objavljen 1930. godine. Njena sledeća knjiga, "Dobra zemlja", objavljena je 1931. godine koja je bila bestseler skoro dve godine. Godine 1932. Perl S. Bak je nagrađena Pulicerovom nagradom za dobru zemlju. Po njemu je snimljen film 1937. godine, a godinu ranije Bak je objavila knjige o roditeljima, "Anđeo borbe" o njenom ocu i "The Ekile" o majci.

Njena nagrađivana priča pretvorena je u brodvejsku predstavu i 1937. adaptirana u film. Izuzetna dostignuća u književnosti naknadno su priznata od strane Komiteta za dodelu Nobelove nagrade 1938. godine, kada je dobila nagradu za književnost za "Dobru zemlju" i za biografije roditelja. Ona je i dalje jedna od samo dve Amerikanke koje su to učinile - druga je Toni Morison.

Tu bi za mnoge priča stala, ali ne i za ovu ženu. Provela je poslednju polovinu života pišući, govoreći i radeći da učini svet boljim mestom. Kroz svoje spise i podjednako kroz postupke, Perl S. Bak je promovisala mir, socijalnu pravdu i kulturno razumevanje. Od trenutka povratka u Sjedinjene Države, Perl je otvoreni zagovornik ženskih prava i pokreta za građanska prava. Rana iskustva kao manjina u Kini, dala su joj perspektivu koju većina ljudi nije imala.

Objavila rat protiv rasizma

Kada se vratila u Sjedinjene Države 1935. godine, postala je otvoreni zagovornik građanskih prava i prava žena. Bak je takođe radila na podršci dobrobiti i usvajanju azijske dece. Redovno je pisala članke za časopis Nacionalne asocijacije za unapređenje krize obojenih ljudi i "Opportunity Nacional" urbane lige, pozivajući na okončanje rasizma i diskriminacije. Takođe je dugi niz godina služila kao poverenik Univerziteta Hauard.

Nakon što je 1937. izbio rat između Japana i Kine, Bakova je zajedno sa drugim mužem, Ričardom Volšom, radila na pružanju pomoći i podizanju svesti o tome šta se dešava u Aziji. Zajedno su 1940. formirali Kineski komitet za hitnu pomoć, koji je pomogao da se u zemlju pošalju sredstva za medicinske potrepštine, hranu i odeću.

U proleće 1941. postala je predsednica Ujedinjene kineske pomoći (UCR) kako bi prikupila finansijsku podršku Kini. Na događaju za prikupljanje sredstava te godine, kineski ambasador Hu Ši uručio je Baku Orden od žada, nagradu koja se dodeljuje kao priznanje za njen rad za njegovu zemlju.

Iste godine, Bak i njen muž su kupili časopis Azija, pružajući piscima mesto da razgovaraju o aktuelnim političkim događajima i kulturi Azije. Takođe 1941. godine, ona i Volš su osnovali Udruženje Istok-Zapad, koje je nastojalo da podigne svest o Istoku u američkom društvu.

U borbi protiv rasizma i fašizma

Tokom Drugog svetskog rata, nastavila je da se zalaže za jednaka prava za manjine i žene. Godine 1942. predsedavala je novoosnovanim Komitetom protiv rasne diskriminacije, koji je bio deo Američke unije za građanske slobode. Ovaj komitet se zalagao za jednake mogućnosti zapošljavanja, uspostavljanje saveznih zakona protiv linča i okončanje segregacije u vojsci.

Za njen rad na građanskim pravima, Univerzitet Hauard joj je dodelio titulu počasnog doktora prava 1942. Bakova je bila čvrsti pristalica Amandmana o jednakim pravima, koji je nastojao da garantuje jednaka prava svim ljudima bez obzira na pol. Takođe je nastojala da poništi kineske zakone o isključenju, koji su zabranjivali kineskim imigrantima da uđu u Sjedinjene Države.

Svedočeći u Kongresu u maju 1943. godine, pozvala je zakonodavce da ukinu zakone koji su ometali američkog ratnog saveznika, Kinu. Posle dalje debate, Kongres je njenom zaslugom kasnije ukinuo kineske zakone o isključenju u oktobru 1943.

Sa jednakim žarom se zalagala za nezavisnost Indije od Britanije, a 1944. godine, postala je počasni predsednik Indijske lige Amerike.

Kao deo njenih ratnih napora, Bakova se pridružila i Odboru ratnih pisaca, koji je bio blisko povezan sa Kancelarijom za ratne informacije. Odbor ratnih pisaca je podržao ovu Kancelariju tako što je proizvodio propagandu u širokom spektru medija, uključujući film, radio i novine. Svoj talenat je "pozajmila" organizacijama koje su se borile protiv fašizma.

Borba za decu inspirisana ličnom tragedijom

Pitanje usvajanja dece za Bakovu je bilo lično pitanje. Ona je 1921. rodila devojčicu Kerol koja je dobila fenilketonuriju, što je rezultiralo problemima u njenom mentalnom razvoju. Kako je nobelovka takođe morala da ima i histerektomiju - nije mogla da ima više dece. Tako su 1925. ona i muž usvojili ćerku Dženis. Sa drugim suprugom usvojila je čak šestoro dece.

Spisateljičina lična iskustva sa majčinstvom i njenim životom u Kini, rezultirala su stvaranjem "Welcome House" 1949. godine, organizacije koja je bila prva međunarodna agencija za međurasno usvajanje. Najviše su bili fokusirani na smeštanje azijske dece u porodice u Sjedinjenim Državama. Kuća dobrodošlice smestila je preko 7000 dece u domove.

Godine 1950. napisala je "Dete koje nikada nije raslo" o svojim iskustvima sa ćerkom Kerol. Knjiga je bila prva u kojoj se otvoreno razgovaralo o mentalnoj retardaciji. To je uticalo na način na koji ljudi razmišljaju o mentalnim bolestima.

Nastavljajući sa radom za decu, takođe je osnovala fondaciju "Pearl S. Buck" 1964, sa misijom da pruži podršku u zemlji deci iz Azije koja nisu imala pravo na usvajanje u inostranstvu. Stoga je osnovala Fondaciju za podršku zdravlju, dobrobiti i obrazovanju dece i porodica koje žive u Kini, Južnoj Koreji, Filipinima i Tajlandu.

Perl Bak je preminula od raka pluća, na današnji dan (6. mart) 1973. godine u Vermontu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.