"Ubiću te kad tad. Ti iz groba nećes, ja iz zatvora hoću!": Kako je Ivana sebe i dete spasila od nasilnika

Sve češće se pitam šta je to u ljudima, što im daje pravo da nečije nebo oboje u crno? Da nekome naude, da nekoga uzmu za taoca svojih nekontrolisanih frustracija, da nekoga slatkorečivo uvuku u bol i oduzmu mu pravo na sreću i diktiraju mu minute života.  Ova pitanja su dolazila do ćorsokaka ljudskog (ne)znanja - na ono "tako je nekada", ali to ne sme biti odgovor jednog društva. Svaki spušten pogled, svako ćutanje na nečiji vrisak i poziv upomoć, kao i ono "nije na meni da se mešam" - samo je još jedno odgurivanje žrtve u još čvršće okove nasilnika. Nemojte biti tihi saučesnici.

Da li znate koliko je zapravo nasilje nad ženama učestalo? Ako niste sami žrtva jednog, dovoljno je da znate da je toliko često da je umesto vas, žrtva mogla biti prva ženska osoba u vašem bliskom okruženju. U toku su 16 dana borbe protiv nasilja nad ženama, ali su tu da nas podsete da ovo ne treba da bude tema samo sada.

Imala sam čast da razgovaram sa Ivanom Nestorović, ženom koja želi da svoje iskustvo ispriča svetu i da njena priča bude svetionik onoj ženi kojoj je neko bespravno nakrivio krunu, a opomena i šamar osvešćivanja društvu da bolje slušaju, posmatraju i pre svega - pomognu. Ovo je njena priča.

Krivila sam sebe što nisam dovoljno dobra supruga

- Nasilje se nije pojavilo odjednom, već postepeno, kroz suptilne promene koje sam u početku pravdala kao "loše dane" ili stres. Počelo je emocionalnim pritiscima, kontrolom i umanjivanjem mog osećaja vrednosti. Bila sam udata za tu osobu i u to vreme sam verovala da je sve deo bračnih problema koji će se rešiti. Međutim, nasilje je postajalo sve prisutnije i u finansijskom smislu – svaka odluka bila je pod njegovom kontrolom, a ja sam gubila nezavisnost. Fizičko nasilje došlo je kasnije, kao vrhunac tog začaranog kruga.

Svakodnevnica mi se pretvorila u oprezno koračanje kroz minsko polje. Svaka moja reč, pokret ili odluka morali su da budu pažljivo izmereni kako ne bih izazvala bes. Kada bi se bes probudio, to je značilo višesatno, a ponekad i višednevno mentalno, emotivno, pa čak i fizičko maltretiranje. Strah je postao moj stalni pratilac, a ucene – finansijske, emocionalne, ali najviše one vezane za dete – bile su svakodnevne. Stalno je pretio da će mi oduzeti dete, govoreći kako ću ga izgubiti jer sam nesposobna da se brinem o njemu sama - započinje Ivana.

Kako navodi, u tim trenucima nasilja, pokušavala je da zadrži mentalnu stabilnost, kada je beg od crnog pronašla u pravljenju kolača i torti. To joj je pružalo osećaj mira i zadovoljstva. Hobi je postao izvor prihoda, uživala je u tome, a ono što je krenulo iz očaja postalo je ključ za njenu finansijsku nezavistnost nakon odlaska od nasilnika. I dalje se time bavi, a razvila je posao dovoljno da radi edukacije i programe podrške ženama žrtvama porodičnog nasilja. Time želi da pomogne da neko na isti način proba da pronađe svoju snagu.

- Na početku sam verovala u promenu. Nadala sam se da je to prolazna faza, da je stres krivac za njegovo ponašanje. Dugo sam tražila opravdanja za njega i krivila sebe što nisam dovoljno dobra supruga. Ta iluzija me držala u tom začaranom krugu mnogo duže nego što je trebalo - govori nam Ivana.

Kada postanete žrtva, vaša glava kao da dobija na težini - sve je teže podići je i pogledati nekoga u oči, koje možda mogu nešto šapnuti. Ta težina obojena je svim bojama straha, a pogled u osobu blisku vama značio bi potencijalno otkrivanje da ste u nevolji, što bi samo dovelo do dodatne strepnje da će se sve pogoršati ako ljudi shvate pravu sliku vaše realnosti. Zato, veoma je teško nekome se poveriti, reći mu barem tračak vaše borbe, a traženje pomoći deluje često tako lepo, a nedostižno - kao fatamorgana.

- Krila sam gotovo sve. Plašila sam se osude, da će me smatrati slabom ili da me neće razumeti. Nekoliko prijatelja i članova porodice je naslućivalo, ali nisu znali razmere onoga što se dešava. To je jedan od razloga zašto žrtve često ostaju same – sram i strah nas izoluje od sveta - navodi naša sagovornica. Često je pitanje "Zašto si ćutala, što nisi rekla nešto?", a Ivana je konrkretno dala odgovor, koji stoji čvrsto kod svake žrtve:

- Zato što nije tako jednostavno. Kada ste uvučeni u ciklus nasilja, osećate se nemoćno, bez izlaza. Strah vas parališe – za sebe, za dete, za budućnost. Nasilnici vas ubede da nemate kome da se obratite, da niko neće verovati vašoj priči. Pomoć se ne traži lako jer često ni sami ne prepoznajete da ste u opasnosti dok ne postane prekasno.

Ivana se još uvek jasno seća reči koje je izrekao nasilnik (napisala bih čovek, ali ljudskost je nešto što se obično pripisuje takvoj reči) – "Ubiću te kad tad. Ti iz groba nećes, ja iz zatvora hoću".

Iako sam fizički već godinama van tog odnosa, posledice osećam i danas

- Najviše mi je pomogla podrška bliskih ljudi. Iako sistem ima svoje alate, u mom slučaju je ljubav i razumevanje porodice i bliskih prijatelja bilo ključno. Kada su mi pružili utočište i veru u moje sposobnosti, shvatila sam da zaista mogu da krenem ispočetka. Odlučujući trenutak, kada sam stavila tačku na ovaj odnos, bio je kada sam shvatila da je opasno ne samo za mene, već i za moje dete. Tog dana sam sebi obećala da ću napraviti život vredan življenja za nas dvoje. Pronašla sam snagu u sebi, ali i u podršci porodice koja mi je otvorila oči i pomogla mi da vidim da postoje opcije, čak i kada mi je delovalo da sam potpuno sama.

Danas, Ivana kada pogleda unazad, oseća zahvalnost što je uspela da izađe iz tog mraka. Iako je bilo teško, to iskustvo ju je oblikovalo u osobu kakva je sada – jača, svesnija svoje vrednosti i hrabriju. Žrtvama želi da poruči da nisu same, da izlaz postoji i da ne smeju nikada da izgube nadu. Ali, ona takođe ima poruku i za društvo:

- Društvu želim da poručim da prestane da sudi i da počne da sluša, jer svaka podrška može biti presudna za nekoga ko se bori za slobodu. Međutim, ne mogu da ne istaknem koliko je važno da se zakoni menjaju. Nažalost, trenutni zakoni ne štite žrtve na pravi način i često imaju ozbiljne manjkavosti koje dovode do kobnih ishoda. Potrebno je sistemsko unapređenje kako bi žrtve nasilja bile zaista zaštićene, a počinioci adekvatno sankcionisani. Bez ovih promena, mnoge žene ostaju zarobljene u začaranom krugu nasilja, često sa tragičnim ishodima. Već devet godina nalazim se u vrtlogu nasilja i ako sam fizički već godinama van tog odnosa, posledice osećam i danas. One su se odrazile na moje celokupno zdravstveno stanje, ali i na svaki aspekt mog života. Tokom tog puta mnoge osobe su me kontaktirale, tražeći savete i podršku. Mnogima sam uspela da pomognem, ali nažalost, mnoge žene još uvek trpe nasilje i ostaju zarobljene u tom začaranom krugu. Nažalost, nije dovoljno samo govoriti o nasilju ili obeležavati određene datume. Svesnost o problemu postoji, ali osvešćenost ne - govori nam Ivana.

Vrlo je važno da se čuje glas žrtava, da se one osnaže da govore otvoreno, jer svojim primerom Ivana ističe da može pomoći nekome drugom. To je lanac koji može da promeni živote. Pored neophodnih promena zakona, ovo je ključan korak ka smanjenju nasilja, a samim tim i femicida.

- Želim da istaknem da nije sramota potražiti pomoć – prvo od svojih najbližih, a potom i profesionalnu pomoć psihoterapeuta. Preživljene traume ostavljaju duboke tragove, kako na psihi, tako i na telu, manifestujući se kroz razne bolesti. Pravovremena podrška i lečenje mogu pomoći da se te posledice ublaže i da žrtve ponovo pronađu snagu i mir u svom životu. Imala sam priliku da to vidim u praksi. Kod svoje bratanice sam prepoznala potencijalno fizičko nasilje u njenom odnosu sa partnerom i usmeravala je, podržavala, i ohrabrivala da prekine taj manipulativni odnos i spasi sebe na vreme. Hvala Bogu, poslušala me je. Ona je kasnije učinila isto, prepoznavši sličnu situaciju kod svoje prijateljice, i pomogla joj da izađe iz začaranog kruga nasilja. Za mene lično, to je najveći uspeh – ne samo moj, već i uspeh za celo društvo, jer su sprečene potencijalne tragedije, a svest o ovom problemu se širi.

Naša deca zaslužuju bolje - zar da žive u strahu i da jednom postanu nečiji strah?

- Da se razumemo, kada govorim o tragedijama, ne mislim samo na femicid, već i na opstajanje disfunkcionalnih porodica u kojima ispaštaju deca. Ta deca često postaju žrtve nasilja ili usvajaju obrazac ponašanja nasilnika, čime se taj začarani krug prenosi na sledeće generacije. Naša deca zaslužuju bolje – da odrastaju u ljubavi, razumevanju i podršci, a ne u atmosferi straha i nasilja. Svaki korak ka izlasku iz nasilnog odnosa je korak ka boljoj budućnosti za njih.

Moj cilj nije samo da ukažem na problem nasilja, već i da pokažem ženama da, uprkos traumama, mogu pronaći snagu u sebi i izgraditi život iznova. Moja priča je dokaz da iz očaja može nastati nešto predivno – novi početak, posao i smisao. Želim da svaka žena koja ovo pročita zna da nije sama i da ima sposobnost da promeni svoj život. Borba protiv nasilja nije samo odgovornost zakona i sistema – to je odgovornost svakog od nas. Prevencija počinje edukacijom mladih, podizanjem svesti o zdravim odnosima i pružanjem podrške žrtvama. Samo zajedno možemo da stvorimo društvo u kojem nasilje nije tolerisano, a žene imaju sigurno mesto da potraže pomoć.

O svemu ovome pišem u svojoj knjizi koja će uskoro biti gotova, a kada bude, objaviću na svojim društvenim mrežama. Verujem da će ta knjiga osvetliti problem iz perspektive žene koja ga je proživela, ali i ponuditi nadu i rešenja onima koje još uvek trpe nasilje. Nadam se da će moja priča pomoći da se razbije tišina i inspiriše promene, kako u zakonima, tako i u društvenoj svesti. Svaka žena ima pravo na život bez nasilja.

Moja priča je dokaz da postoji izlaz – težak, ali moguć. Glas svake žene je važan, jer zajedno možemo prekinuti tišinu i promeniti svet - za kraj nam govori Ivana Nestorović, žena koja je preživela i pobedila nasilnika.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.