Ona je bila jugoslovenska Orijana Felači: Drugovala je sa Gandijevima, pisala poeziju i odbila Aleju Velikana

Životi nekih žena ne mogu da se napišu "po pravilima". Ako i pokušate - skliznu u opšta mesta, a ako ih pustite da govore kroz fragmente, slike, rečenice koje su ostavile iza sebe - tek tada se otkriva ono što su zaista bile, a ne samo "puka" biografija.

Gordana Brajović je bila upravo jedna takva žena.

Njena priča ne počinje u redakciji, niti u knjigama, niti čak u Indiji - ona počinje u jednom temperamentu koji nije pristajao na sredinu. Često su je upoređivali sa Orijanom Falači - legendarnom italijanskom novinarkom poznatom po beskompromisnim intervjuima sa najmoćnijim ljudima sveta.

Rođena u Subotincu, nadomak Aleksinca, 3. oktobra 1937, sa devojačkim prezimenom Jović, odrasla je u vremenu kada se verovalo da se znanje osvaja čitanjem, ne brzinom. Završila je svetsku književnost - ne zato što je to bio put, nego zato što je to bio njen prirodni prostor, a na jugoslovenskoj novinarskoj sceni se pojavila u vreme kada su reči još imale težinu, a novine autoritet.

U "Večernjim novostima" radila je u vreme kada su te novine imale dopisnike širom sveta i bile najtiražnije jugoslovenske i srpske novine, uređivane po uzoru na najveće medije tog vremena.

Suprug kao "prefiks"

Njen suprug, Rade Brajović, bio je dugogodišnji novinar i glavni i odgovorni urednik tog sistema - čovek koji je razumeo novinarstvo kao strukturu. A ona kao susret sa ljudima, njihovim istinama i onim što ostaje između pitanja i odgovora.

Za njega je govorila da je njen "prefiks".

On - Bra. Ona - Jović. Zajedno - Brajović.

To nije bila igra reči. To je bio način da kaže koliko mu je pripadala, a da nikada nije izgubila sebe.

Novinarka koja nije vodila intervjue - već sudare

Bila je novinarka koja je intervjuisala najveće ličnosti svog vremena, ali nije bila impresionirana svetom slavnih. Nezainteresovana za površinu, njeni razgovori nisu bili protokolarni, već sudari sa ljudima koji su navikli da ih uvek pitaju isto. Vodila je lične, ponekad neudobne intervjue, sa ciljem, ne da razgoliti ni osramoti sagovornika, već da ih razjasni.

Pisala je poeziju. Pisala je za decu - i to ne sa visine odraslog, nego iz prostora u kome dete postaje ravnopravno biće. Napisala je i pozorišne komade. Njena knjiga „Filip, ja i hor trešanja” ostala je kao tih, ali postojan trag. Lično pamtim "Kišobran za dvoje".

Indija kao odgovor

Otišla je tamo gde su mnogi odlazili iz radoznalosti - a ona je ostala iz potrebe.

U daleku i misterioznu Indiju.

Godinama je živela u tom stranom svetu, ali ne kao posmatrač, već neko ko aktino učestvuje. Tako se i desilo da je iskreno drugovala sa porodicom Gandi, ali joj to nikad nije služilo kao dokaz veličine. Čitala je, slušala i upijala filozofiju koja ne razdvaja telo i duh. Citirala ju je često - ali još češće živela.

Pojava koja se ne uklapa

Sećaju je se po pojavi. I to uopšte nije pogrešno, jer njena pojava nije bila svakidašnja.

Duga kosa koja nije priznavala disciplinu svakodnevnice. Veliki osmeh koji je otvarao prostor. Oči naglašene jakom, gotovo scenskom šminkom. Šešir kao produžetak karaktera i kožne helanke u vremenu koje ih nije razumevalo. I obavezne velike minđuše koje su bile gotovo njen zaštitni znak.

Prosto je bila sama po sebi pojava, ne zato što je želela da bude viđena, već što nije postojao kalup u koji je mogla da se uklopi.

Sećaju je se i po portretu koji je uradila naša čuvena slikarka Olja Ivanjicki - jer su se takve žene prepoznavale.

Doslednost koja ima cenu

Ali ono što se teže pamti jeste način na koji je živela svoje odluke.

Kada se razbolela, odbila je operaciju - odluka koju mnogi nisu razumeli. Ali ta odluka nije bila prkos medicini - bila je doslednost sebi. U Indiji je naučila da veruje u celovitost tela, da se život ne deli na delove koji se mogu ukloniti bez posledica i popraviti, a da ono što ostane iza, bude isto.

Uostalom, kao i sve njene odluke. Ne iz straha, već uverenja. Preminula je u Beogradu 17. jula 1996. godine.

Odbila Aleju velikana

Ovakve žene ne pristaju na tuđe interpretacije ni posle smrti. Hteli su da bude sahranjena u Aleji velikana.

Ali to nije bila njena želja. Za života nije pristala da joj se odredi mesto, zašto bi posle smrti?

Danas počiva na Novom groblju u Beogradu - tiše, skromnije, ali možda bliže sebi nego što bi ikada bila među simbolima.

Manifestacija koja produžuje život

A ipak, nije nestala.

U Aleksincu  se već godinama tradicionalno okupljaju ljudi zbog nje, i nastavljaju razgovor koji je ona započela.

Književni susreti "Gordana Brajović" održani su ove godine po 29. put - manifestacija posvećena pesnikinji njihovog kraja, koja okuplja pisce, pesnike i decu iz Srbije, regiona i dijaspore. Mesto gde se književnost za decu ne podcenjuje, gde se piše ozbiljno, gde se pamti ono što nije glasno.

Ove godine, na konkurs je stiglo više od 40 knjiga za decu i mlade, dok je u okviru učeničkog dela pristiglo čak 405 literarnih radova i 12 školskih časopisa.

Nagradu „Gordana Brajović” za najbolju knjigu za decu i mlade dobila je Vesna Vidojević Gajović za knjigu „Zimski sladoled”.

U svom govoru, izgovorila je rečenicu koja kao da objašnjava i samu Gordanu:

"Sa nekima se nikada ne upoznamo, ali se dobro poznajemo preko njihovih dela."

Govoreći o značaju trajanja ove manifestacije, njen sin Vuk Brajović najavio je:

"Sledeće godine okupićemo se trideseti put u slavu lepe poetske reči koju je moja majka negovala. Sa svima vama u mislima, sa vizijom vaše sreće, kreativnosti i stvaralaštva, kao i boljeg sveta koji svakodnevno stvarate svakom napisanom rečju."

To nije sećanje. To je trajanje.

Rečenica koja nadživljava vreme

Iako novinare prati prokletstvo da njihova reč traje jedan dan, Gordane se danas sećaju i drugi. Kada je ne tako davno preminuo njen suprug Rade Brajović, oglasila se Vesna de Vinča - novinarka, autorka i dugogodišnja urednica, žena koja i sama pripada jednoj posebnoj liniji jugoslovenskog novinarstva.

Citirala je Gordanu:

"Obukao je vreme i sada više nije tu."

To nije samo rečenica o smrti. To je način na koji Gordana vidi prolaznost - kao nešto što čovek nosi, a ne nešto što ga odnosi.

A ostalo je i njeno obećanje: "Ja ću se vratiti kao cvet, moje latice biće ljubičaste..."

Svedok istorije

A postoji i jedan drugi, mali lični kadar koji ne pripada ni biografijama, ni arhivama. Viđenje desetogodišnje devojčice po koju su došli u školu da je odvedu hitno u tadašnje "Novosti" jer se dešava nešto bitno, što ne bi smela da propusti.

A tamo - teta Gordana.

U istoj prostoriji - Lepa Brena, najveća zvezda tog vremena.

Jedna žena koja puni stadione. Druga koja puni stranice i misli.

A između njih - dete koje ne zna da upravo stoji između dve istorije.

Detalj života koji možda i nije za tekst, ali je detalj koji oblikuje život.

I možda je baš u tome tajna Gordane Brajović - nije ostavljala utisak koji se lako prepričava, nego onaj koji ostaje da raste u vama.

Ostaje tamo gde je bila stvarna

Gordana Brajović nije ostala po strani zato što nije bila važna.

Novinarstvo je takvo - živi u trenutku, a zatim se povlači u tišinu, gde ga pamte samo oni koji su ga zaista razumeli.

Ali i takve žene, kad jednom nestanu iz javnosti, večno ostaju tamo gde su bile stvarne - u rečenicama, u odlukama, u sećanjima i u onome što nastavlja da živi uprkos svemu.

I u jednoj manifestaciji koja traje već 29 godina - kao tiha, ali uporna potvrda da prava pisana reč nikada ne traži dozvolu da opstane.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.