"Ko ti je, bre, ova baba?": Jednog dana će tako neko pitati i za nas

"Ko ti je, bre, ova baba?"

Neću da lažem, nasmejala sam se.

Sedim u redakciji sa mladim koleginicama, gledamo fotografije iz Venecije i na ekranu se pojavljuje veoma stara žena. Sitna, bela kosa savršeno nameštena, na sebi ima jarkožutu satensku haljinu, preko nje lagani ogrtač u istoj boji, oko vrata nekoliko nizova ogrlica. Ispred nje je hodalica.

Elen Berstin. Devedeset tri godine.

Došla je u Veneciju da primi Zlatnog lava za životno delo.

I došla je fantastična.

Nije obukla nešto bež da se stopi sa zidom. Nije izabrala "pristojnu" tamnu haljinu kakvu kao da društvo propiše ženama kada pređu određene godine. Došla je u jednoj od najtrendi boja sezone - istoj onoj žutoj u kojoj se u Veneciji pojavila i Pamela Anderson.

Sa nakitom, sređenom kosom, bojom koja se vidi iz aviona i hodalicom.

Pa šta?

Hodalica je samo ono što njenom telu danas treba da bi stigla tamo gde je krenula.

A krenula je po Zlatnog lava.

I onda jedna od mojih mladih koleginica pita:

"Ko ti je, bre, ova baba?"

I shvatim da je meni Elen Berstin nekada bila jedna od najlepših žena Holivuda.

Ne, dete. Nemaš pojma kakva je ovo žena bila

Možda je se neko prvo seti iz "Isterivača đavola", kao Kris Meknil, majke devojčice Regan, u jednom od najpoznatijih horora svih vremena.

Ali Elen Berstin je mnogo, mnogo više od toga.

U Skorsezeovom filmu "Alisa više ne živi ovde" bila je toliko dobra da je dobila Oskara za najbolju glumicu. Igrala je ženu koja posle smrti muža pokušava da napravi novi život za sebe i sina, bez velike holivudske patetike i bez potrebe da njen lik bude dopadljiv svakog trenutka.

U filmu "Isto vreme, sledeće godine", sa Alanom Aldom, bila je duhovita, ženstvena, seksi i beskrajno šarmantna u priči o dvoje ljudi koji se, iako imaju svoje brakove i živote, sastaju jednom godišnje tokom više od dve decenije.

A onda je decenijama kasnije došao "Rekvijem za snove".

Ko je gledao Saru Goldfarb teško da ju je zaboravio.

Usamljena žena opsednuta idejom da će se pojaviti na televiziji, crvena haljina u koju očajnički želi ponovo da stane, tablete za mršavljenje, televizor i polagano raspadanje jednog života. Berstin je tada imala skoro 70 godina i odigrala ulogu od koje vam je fizički neprijatno koliko je dobra.

Za nju je ponovo bila nominovana za Oskara.

Dakle, kada me pitaš:

"Ko ti je, bre, ova baba?"

Dođe mi da kažem:

Čekaj malo. Da ti objasnim ko je ova baba bila.

Mladi imaju taj luksuz da misle da je vreme počelo sa njima

I ne zameram im.

Ja sam bila ista.

Sa dvadeset i kusur ne razmišljaš mnogo o tome da je žena koju danas vidiš sa sedom kosom nekada ušla u kafanu i da su se za njom okrenule tri glave. Ne pada ti na pamet da je komšinica koja se sada pridržava za gelender možda nekada trčala niz iste te stepenice jer kasni na sastanak. Mama je mama. Baka je baka. Starija koleginica je starija koleginica.

Ne pitaš se šta je bilo pre te verzije koju si ti zatekla.

A bilo je svega.

Bilo je zaljubljivanja, izlazaka, gluposti, loših odluka, fantastičnih odluka, prvih plata, velikih poslova, pogrešnih muškaraca, pravih muškaraca, haljina koje su se pamtile i večeri kojih se možda danas više niko osim njih ne seća.

Mladost je bila mlada i pre nas.

To što je mi nismo videli ne znači da se nije dogodila.

Ja nikada nisam upoznala svoju mladu mamu

Mama me je rodila sa 42 godine.

Kasno.

I dok sam ja postala dovoljno velika da razumem žene, nju je već sustizao život.

Godine. Hormoni. Obaveze. Kuća. Deca.

Zato ja zapravo nikada nisam upoznala onu mladu ženu o kojoj sam kasnije slušala priče.

Onu koja je kao studentkinja videla par italijanskih cipela i odlučila da ih mora imati.

Cena?

Cela njena godišnja stipendija.

I dala ju je.

Šta će jesti ostatak godine?

Pa, snaći će se.

I snalazila se tako što je posle u menzi u Studenjaku sa drugaricama delila jednu porciju hrane.

Godinu dana.

Zbog italijanskih cipela.

Bože, koliko volim tu priču.

Ne zato što mislim da je bila naročito pametna odluka. Danas bih verovatno sopstvenoj ćerki održala predavanje o finansijskoj odgovornosti kada bi uradila isto.

Volim je zato što u toj priči moja mama nije mama.

Ona je neka mlada, luckasta devojka kojoj su bile važnije italijanske cipele od ručka.

A tu devojku nikada nisam upoznala.

Nisam upoznala ni onu kojoj niko nije mogao da parira

Isto je i sa njenim poslom.

Znam iz priča kakva je bila. Znam da je žarila i palila, da je bila odlična u onome što radi i da joj, kada je bila na svom profesionalnom vrhuncu, malo ko mogao da parira.

Ali ja tu ženu nisam gledala.

Otišla je u penziju pre nego što sam dovoljno odrasla da razumem šta znači biti stvarno uspešan u poslu. Kada si dete, titule, rezultati, reputacija i tuđe poštovanje prema tvojoj majci ne znače ti mnogo.

Za mene je ona bila ona koja je kod kuće.

Koja pita jesam li jela. Gde idem. Kada se vraćam. Zašto nisam sklonila ovo. Jesam li ponela jaknu.

I tek mnogo kasnije shvatiš koliko je to čudno.

Mi svoje roditelje upoznajemo negde na sredini njihovog filma, a ponašamo se kao da smo gledali od prve scene.

Nismo.

Ja sam propustila mamine italijanske cipele. Propustila sam njene najbolje poslovne godine. Propustila sam vreme kada je bila neka žena koju su drugi gledali potpuno drugačije nego što sam je ja ikada gledala.

Dobila sam mamu.

A pre mene je postojao ceo jedan njen život.

Starost je surova jer poslednju sliku pokušava da proda kao celu priču

Možda me je zato fotografija Elen Berstin toliko zadržala.

Na njoj je žena od 93 godine sa hodalicom.

I ako ne znaš ništa drugo, to je sve što vidiš.

Ne vidiš Oskara. Ne vidiš "Isterivača đavola". Ne vidiš "Alisu". Ne vidiš Saru Goldfarb. Ne vidiš crvene tepihe od pre pola veka. Ne vidiš koliko je bila lepa, koliko seksi, koliko dobra glumica. Ne vidiš trenutak kada je bila na vrhu sveta.

Isto radimo i ženama koje nisu slavne.

Vidimo baku koja polako prelazi ulicu i ne znamo da je nekada bila najbolja u kancelariji. Vidimo staru profesorku i ne znamo koliko je generacija bilo zaljubljeno u nju. Vidimo nečiju mamu u kućnoj haljini i ne znamo da je možda nekada dala godišnju stipendiju za italijanske cipele.

Vreme je bezobrazno. Uzme poslednji kadar i pokuša da ga podmetne kao ceo film.

A nije.

Sad sam i ja stigla do onih godina koje su mi nekada delovale strašno ozbiljno

Meni je 47.

Sa dvadeset sam verovatno mislila da žena od 47 ima rešena sva životna pitanja, uredno složene račune u fascikli i nikakvu potrebu da napravi neku glupost.

Kakva prevara.

Ne osećam da je ona devojka od dvadeset i nešto nestala. Samo sada ima mnogo više računa, mnogo manje živaca za budale i mnogo bolju predstavu o tome šta neće.

I zato danas drugačije gledam žene koje su starije od mene.

Kada vidim ženu od 70, više mi prvo ne padaju na pamet njene godine. Zanima me kakva je bila sa 30. Šta je napravila sa 40. Koga je volela. Šta je radila najbolje. Šta je jednom uradila toliko nerazumno da se i danas smeje kada to prepričava.

Koje su bile njene italijanske cipele.

Jer sada već znam koliko toga može da stane između dve fotografije iste žene.

Jednog dana ćemo i mi biti "neke babe"

Elen Berstin ima 93 godine.

Došla je u Veneciju u žutom.

Sa ogrlicama, sređena, elegantna i sa hodalicom.

I došla je po Zlatnog lava za životno delo.

Meni u toj slici nema ničeg tužnog.

Naprotiv.

Imati 93 godine i životno delo zbog kojeg vam još aplaudira puna sala meni zvuči kao prilično dobra pobeda.

Ne znam da li ću ja ikada doživeti 93. Niko od nas ne zna.

Ali ako doživim, ne bih volela da se stidim toga što izgledam kao baba. Volela bih da sam do tada dovoljno živela da iza te babe postoji dobra priča.

Da sam nešto napravila. Da sam nekoga mnogo volela. Da sam negde pogrešila. Da sam bila odlična u nečemu. Da sam nekada žarila i palila. Da moja deca jednog dana otkriju neku moju verziju koju nisu poznavala.

I da, ako mi se sa 93 godine bude nosila žuta, obučem žutu.

Jer ako budemo imale sreće, jednog dana ćemo sve biti nečije babe.

Biće neka nova redakcija. Neke nove devojke od 25. Neka fotografija na ekranu.

Jedna će pogledati i pitati:

"Ko ti je, bre, ova baba?"

A ja se samo nadam da će se tamo naći neka žena dovoljno stara da zna.

Da pogleda fotografiju, nasmeje se i kaže:

"Čekaj, bre, dete. Da ti ispričam ko je bila."

(Ona.rs ) 

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.