Dražena svoju bebu nije dodirnula mesec dana: "Ona na jednoj strani, ja na drugoj, svaka bije svoju bitku"

Kada je u pitanju briga o novorođenčetu, postoji mnogo toga što je nemoguće predvideti. Hoće li beba lepo dojiti? Hoće li dobro spavati? Hoće li stalno plakati? A ako se beba rodi pre predviđenog termina, lista nepoznanica i briga je još duža,.

Mamama je svakako teško da prođu kroz celo iskustvo porođaja, a dodatna tuga, briga i razdražljivost javljaju se kada znaju da neće moći da budu kraj svog deteta, da su uskraćene za taj prvi zagrljaj.

Kada dobiju praktičnu pomoć i emocionalnu podršku od porodice i prijatelja, oba roditelja se često mnogo bolje nose sa tim iskustvom. Ipak, na prvom mestu su pomoć i informacije zdravstvenih radnika, koji shvataju da je zaista važno podržati porodice i majke prevremeno rođenih beba. Oni takođe znaju da je važno da uvek znate šta se dešava sa vašom bebom i da imate informacije koje su vam potrebne.

Ali nikakve reči utehe ne mogu zameniti osećaj dok konačno ne dođe trenutak kada sa svojom bebom odlazite kući.

Priča Dražene Komazec i njene prevremeno rođene ćerke je vrlo specifična, jer im je obema život bio ugrožen.

Nedostajala joj je beba koju nikada nije videla

- Sve što se izdešavalo napravilo je veliki prostor između bebe i mene, zbog našeg neviđanja i nemogućnosti dodira. Preveremeno sam porođena u 32. nedelji, hitnim carskim rezom dva dana nakon operacije slepog creva. Po buđenju iz kome, jednostavno nemam osećaj, sećanje da sam bila u drugom stanju ni šta se tačno dogodilo. Jedino šta vidim kad se budim je veliki aparat pored mene, intubirana sam. Pokušavam da pomerim ruke i noge, ne mogu jer sam vezana i dan- danas imam bolove u zglobovima. Kako bih sebe umirila, ponovo sam se vratila u "san" koliko je to trajalo, ne znam zaista, nisam imala pojam o vremenu. To je momenat kad se vraćate u život, ništa vam nije jasno, odsečeni ste iz realnosti - počinje Dražena za Ona.rs.

Kako se sećanje vraćalo, kako je vreme prolazilo, sve više su je obuzimale emocije i nedostajanje bebe koju nije ni videla.

- Molila sam lekare da mi omoguće odlazak, pa makar samo da je vidim. Prvo viđanje se desilo nakon petnaest dana i potrajalo je svega par minuta, u prolazu - priča.

Dražena je i pored sve tuge razumela da je životno ugrožena i da ne postoji šansa da vidi svoju ćerkicu, ali joj je dodatno teško pao trenutak u kome biva prebačena na odeljenje gde su ležale majke porođene carskim rezom, a posebno scena kada jedna od žena iz te sobe dobija svoju bebu u naručje i na podoj.

- Ne umem da objasnim sve emocije koje su navirale, od pitanja zašto ja nisam zaslužila porođaj kao većina žena, da li sam za nešto kriva, praznine i nedostatka osećaja da sam postala majka, nisam dojila, niti ću dojiti, a pre svega - ja svoju bebu jos nisam ni upoznala mimo moje utrobe. Mnogo boli jedno žensko biće koje je postalo majka, a ne zna da jeste. Neviđanje deteta, nemanje dodira, nepoznavanje bebinog mirisa. Ona na jednoj strani, ja na drugoj i svaka bije svoju bitku - prepričava sa setom.

Rečeno joj je da njeno mleko nikako nije dobro za bebu

Tu naviru i emocije o nadolasku mleka koje kaplje niz njeno telo, a podoja nema ni na vidiku. U tom vremenskom vakuumu, strah postaje iz dana u dan sve veći.

- Mleko se nakon nekog vremena pokrenulo, grudi su bile jako bolne, nemojte me pitati koji dan, ja ne znam tad dane, datume, vreme. U poluležećem položaju osećam kako mi mleko kaplje po nogama, sliva se niz moje telo. Lekari su objasnili da moje mleko nije hrana, od svih terapija koje sam pila više je bilo otrov. Nikada se nisam izmlazavala, veštački je prekinuto terapijom koja je trajala oko petnestak dana. Samim tim nikad nisam naslonila svoju bebu na moje grudi zarad podoja, ne znam šta to znači, za taj osećaj sam kao majka uskraćena, a i ona kao beba - izgovara Dražena ključnu stvar.

Dražena iz bolnice odlazi sama kući - nema stomaka, ali ni bebe u naručju. Tek nakon mesec i po dana beba dolazi svojoj kući i porodici,  ali Draženu tada savladava osećanje straha.

Veza majke i ćerke

- Prošlo je jedanaest godina od tada, imam običaj da kažem da imam hendikep jer nisam doživela dodir sa svojom bebom nakon porođaja. Sasvim sam sigurna, da je bila praksa da se nas dve dodirnemo, bez obzira na stanje u kojem smo se nalazile, ostalo bi to negde zabeleženo na višem nivou, a rana bi time bila manja.

Dražena je u svoje naručje nakon mesec i po dana dobila dete koje je naviklo da bude potpuno samo i izolovano u inkubatoru, a dodiri koje poznaje su dodiri lekara i medicinskog osoblja; pored toga što oni rade sve za njeno dobro, ali to nisu emocije ljubavi, razmena energije između roditelja i bebe, to su dodiri za njeno spasenje i lečenje kako bi se izborila i opstala u životu.

- Na to ne smem ni da mislim kako je bila sama, odvojena, prepuštena i kako to sve utiče na njen dalji razvoj. Ona ne plače za roditeljima, ne traži dodir i paznju, jer sve navedeno i ne poznaje, a onda lagano krećemo u procese koje je trebalo da imamo od samog početka. Upoznajemo se, dodirujemo, razmenjujemo emocije, učimo zajedno - zaključuje Dražena svoju priču.

Odnos i osećaj majka/ćerka polako se uspostavljao.

- Prepoznale smo se vrlo brzo, ali nas je strah uvek remetio. Dugo sam mislila da će joj se nesto dogoditi - iskrena je majka.

Maša je trenutno devojčica od 11 godina, ukoro kreće u peti razred. Dražena nam priča da je 2017. godine Maša imala intervenciju mokraćnih kanala, zbog refluksa istih. Dijagnoze koje sada ima su disleksija i disgrafija, "ali šta je to za nju, samo još jedan izazov više", govori ova mama.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.