I ćerka i supruga obolele su od strašne bolesti: Suprug se borio za obe, a ovako se priseća ove tuge

Alan Taunsend je istraživač, koji je pre deset godina dobio vest koja mu je srušila svet. Njegova četvorogodišnja ćerka i voljena supruga dijagnostikovane su sa nepovezanim i smrtonosnim tumorom na mozgu.

- Put kroz - i izvan - njihovih bolesti proširio mi je perspektivu na moje sopstveno polje nauke, i na kraju ga pretvorio u nešto što je postalo način da umirim svoju dušu kroz ponekad razarajuću tugu. Pomoglo mi je da se odvojim od ivice svog sopstvenog života, i, malo po malo, donelo zrake nade. Svet je prepun primera kako naizgled apokaliptičan trenutak može biti praćen neočekivanim oporavkom i lepotom. Te istine postale su moje vlastite - počinje Alan svoju ispovest za "Dailymail".

Upitao je čitaoce sledeće:

- Znate li kako izgleda metamorfoza leptira?

Nakon što se gusenice zaviju u čauru, one se razlažu (ili gotovo se razlažu). Ako u tom trenutku otvorite njihovu čauru, većina će iscuriti kao kašasta masa: beba insekt u tečnom obliku, stara prošlost zauvek. Prizor je užasan. Izgleda toliko slično smrti da su naturalisti vekovima mislili da je upravo to. Metamorfoza je izgledala kao vaskrsenje. Teolozi su tvrdili da je to bio način na koji je Bog dokazivao da je moguće ono što je Isus radio.

Istina o tome kako zapravo funkcioniše metamorfoza je drugačija, ali u mom umu je podjednako čudesna. Tečnost sama po sebi sadrži gomilu enzima za varenje. Unutar tečnosti čaure, nevidljive oku, nalaze se sitni skupovi ćelija nazvani imaginalni diskovi. Koristeći enzime kao gorivo, imaginalne ćelije počinju da se množe, formirajući krila, noge, mozak i oči, i odande celo telo leptira. Život pronalazi način da opstane usred grube, zastrašujuće entropije, gotovo potpunog raspada poznatog. Ne možemo razaznati prošlost niti početi da zamislimo budućnost u ovom trenutku raspada, ali znamo da su semena te budućnosti tamo, plivajući u blatu.

Moj sopstveni trenutak dezintegracije došao je jednog sivog novembarskog dana, sedeći sa svojom suprugom Dijanom u čekaonici radiologije dečije bolnice u Koloradu, njenom rukom koja mi je pretila da mi zgazi kosti. Naša ćerka Neva još uvek leži negde iza dvostrukih vrata i njihovog upozorenja "Ne Ulaziti". Svaki atom u našim telima borio se da prekrši tu komandu kada je pedijatrijski onkolog sa blagim očima seo pored nas i izrekao rezultate Nevinog MRI-ja.

Njene reči uključivale su "tumor u hipofiznoj žlezdi" i "će zahtevati operaciju mozga radi uklanjanja" - priseća se Alan.

Nevin rak nije pretio da se metastazira po celom njenom još uvek malom telu, ali jer je tumor bio u njenom mozgu, lokalni rast sam po sebi predstavljao je ogroman rizik za mnogo toga. Njeno vidno polje, njena osnovna sposobnost regulacije niza ključnih telesnih funkcija, čak i njen život.

- Očajnički sam želeo da zaustavim ono što je raslo u Nevinom mozgu. Želeo sam da se vratim priči o Nevi iz prošlosti. Onoj o velikookoj lepotici koja je volela da trči hodnicima svojeg vrtića noseći desetak kostimiranih repova životinja odjednom. Dok smo se vozili kući iz bolnice, znao sam da je barem deo te priče sada nestao. I nadao sam se i molio da će se, poput leptira, njen nestanak na neki način pretvoriti u čudesnu novu stvarnost koju još nisam mogao da vidim.

Dijana, moja divna žena, je dijagnostifikovana malo više od godinu dana nakon Nevinog slučaja. U vreme kada je naša sada petogodišnja ćerka još uvek svaka dva meseca odlazila u bolnicu na sopstvene MRI preglede, Diana je brzo prešla sa bola u desnoj ruci na sopstveni sken koji je doneo razorno vesti. Imala je dva tumora u mozgu, oba agresivnog oblika raka od kojeg vrlo malo ljudi preživi - govori Alan.

Sam Nevin tumor je bio izuzetno redak slučaj: od oko 75 miliona dece u Sjedinjenim Američkim Državama, samo 300 godišnje bude dijagnostifikovano sa ovim, tzvan "craniopharyngiomom". Glioblastom je - tragično - mnogo češći, ali mnogo manje žena Dijaninog uzrasta. Za nju, verovatnoća je bila oko jedan prema 150,000. Ali oba tumora u paru majka-ćerka u malo više od godinu dana?

Dijana je po Alanovim rečima dobro sve podnela, jer je odlučila da živi u sadašnjem trenutku i usput bude tu za svoju devojčicu. Uprkos neverovatnoj snazi i odlučnosti, Dijana je preminula 11 meseci nakon inicijalne dijagnoze. U toj poslednjoj godini, iznova je prevazišla svoju sudbinu, nastavljajući da se bavi naukom, trčeći (i pobediti) trke, zračeći smirenošću i predanošću životu koja je inspirisala mnoge ljude.

- Te noći sam besanio pored Neve i držao je čvrsto koliko je to dopuštala, moji su mi mišići dočekali tu dobrodošlicu pre nego što je svanulo. Danas je moja ćerka prelepa i srećna tinejdžerka, oblikovana svojim sopstvenim putem i gubitkom, ali ne i proždrljivim. A ja sam naučio da čak i osnovno razumevanje načina na koje funkcioniše naša jedinstvena planeta može doneti izuzetno utehu, čak i u našim najmračnijim trenucima. Na kraju, svi smo povezani kroz elemente rođene od zvezda koji nas konstruišu, i sve ostalo što je ikada bilo i što će ikada biti.

Ti elementi sadrže priče sveta, dele ih s nama neko vreme, a zatim prelaze da oblikuju neku novu priču dok sada nose našu sopstvenu. U njihovim povezima, i u izuzetnoj raznolikosti sveta koji stvaraju, možemo pronaći mir, prihvatanje i radost - govori Alan.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.