Sudbina naše misice je dirnula javnost: "Istog dana sam saznala da mi se rak vratio i majka mi je preminula"

Sa samo 18 godina, Lidija Manić je iz zemlje u kojoj se na izbore lepote gledalo sa sumnjom otišla u svet i vratila se sa titulom kakvu nijedna žena iz Jugoslavije, niti iz istočnoevropskog bloka, pre nje nije imala. Pobedila je na izboru za Miss International u Japanu 1975. godine i postala simbol jednog vremena, ali i simbol izbora koji se ne prave pod pritiskom.

Iza krune i reflektora, godinama kasnije, stajala je i borba koja nema veze sa lepotom, titulama i glamuroznim prijemima. Borba sa karcinomom, povratak bolesti i odluke koje se donose kada telo više ne pristaje na automatizam terapija.

Bosonoga kontesa i prvi sudar sa svetom moći

Pre Japana, Lidija Manić je učestvovala na izboru za Mis univerzuma u San Salvadoru, gde se prvi put suočila sa realnošću sveta u koji je zakoračila.

- Bila sam na dva svetska izbora lepote. Prvi je bio Izbor za mis univerzuma u San Salvadoru. Istog trenutka kad smo stigli u zemlju, vojska nam je oduzela pasoše i dok nismo krenule nazad, nismo ih dobile. Tamo sam prvi put shvatila da postoji zid između bogatih i sirotinje.

Jedan detalj pretvorio se u simbol.

- Kada sam izlazila iz autobusa, meni se samo odvalila štikla. Ja sam išla na vrhovima prstiju do dvora. Kada sam se pozdravljala, počela sam da se ljuljam, pa sam kralju pokazala da sam bosa. To je izašlo u novinama kao "Bosonoga kontesa na prijemu kod kralja".

Iz San Salvadora ponela je i priznanja.

- Osvojila sam tamo titulu mis fotogeničnosti, a posebno mi je draga nagrada Little miss universe od devojaka. One su između sebe glasale koja je najlepša.

Japan, kruna i ponuda koja se ne zaboravlja

Poziv za Miss International u Japanu usledio je ubrzo. Pobeda joj je otvorila vrata sveta, ali i pokazala njegovu cenu.

- Japan je veoma specifična zemlja. Bila sam obavezna da nakon pobede provedem mesec dana kod njih. Spavala sam u hotelu preko puta carske rezidencije u Tokiju.

Na jednom od zvaničnih prijema upoznala je Stanu Dolanca.

- Prvo što me je pitao bilo je da li sam članica Saveza komunista. Obećala sam mu da ću se učlaniti čim se vratim kući. Pozvao me je na ručak i predložio da idemo u lov u Karađorđevo. Za vreme ručka mi je izgovorio i čuvenu rečenicu: "Nudim ti vilu na Dedinju, zlato starih Inka, krzno samurovine iz Rusije, samo da budeš moja."

Imala je 18 godina i tada je prvi put videla kako funkcioniše svet odraslih.

- Bila sam isuviše mlada da tako nešto prihvatim. Povredilo me je kao jedno žensko biće, bezazleno biće. Ostala sam zgranuta.

Granica je ostala čvrsta.

- Srećna sam i čista jer nikada posao nisam dobila jer sam legla s nekim u krevet.

Ljubavi, gubici i život bez braka

Nakon kratke karijere u modelingu, Lidija Manić okrenula se novinarstvu. Radila je na Studiju B, potom imala autorske emisije na komercijalnim televizijama. Privatni život bio je daleko od mirnog.

- Prvog dečka sam imala u 21. godini. Nisam se nikad udavala. Imala sam četiri velike ljubavi. Nisam imala tu sreću da imam decu.

Jedan gubitak posebno ju je obeležio.

- Provela sam devet godina u vanbračnoj zajednici. On je poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Dijagnoza tokom korone i prvi udar bolesti

Početkom pandemije, stigla je dijagnoza.

- Početkom korone saznala sam da bolujem od raka. Osetila sam samo jak bol u stomaku. Doktorka mi je rekla: "Idite odmah do Višegradske."

Operisana je posle sedam dana.

- Utvrđeno je na histopatološkom nalazu da je karcinom u pitanju i imala sam terapiju od 25 zračenja na onkologiji. Posle terapija se to nekako smirilo.

Povratak bolesti, smrt majke i opadanje kose

Godine 2023. bolest se vratila. U isto vreme, majka joj je bila teško bolesna.

- Moja mama je tada već blago ulazila u demenciju. Dok sam ja bila u bolnici, tih deset dana je bila kod brata u Obrenovcu i svaki dan me zvala telefonom i plakala da dođem kući.

Dan kada je saznala da se bolest vratila bio je i dan kada je izgubila majku.

- Bio je 28. novembra 2023. godine. Saopštili su mi da ponovo moram na hemioterapiju, a mama je tog dana preminula.

Fizičke posledice terapije opisala je bez zadrške.

- Teški su ti lomovi i terapije. Opada vam kosa. Sama sam zato sebi obrijala glavu.

Nakon novih pregleda, donela je odluku da posluša svoje telo.

- Ponovo sam radila CT i nisu se sklonile te fibrozne promene. Predložili su mi da 28. aprila ponovo idem na hemioterapiju. Moje telo i organizam su se bunili. Nisam mogla da prihvatim. Ne zato što ne verujem, nego me jednostavno odbija nešto.

Razgovor sa doktorkom bio je presudan.

- Rekla sam joj: "Nemojte da se ljutite, ja ne mogu da dođem 28. aprila na ovu hemioterapiju." A ona mi je rekla: "Naravno, Lidija, telo se sluša, telo diktira, slušamo ga šta nam govori i nemojte protiv toga. Za 20 dana mi se javite, uradićemo ponovo CT i napravićemo novi program."

Bez straha, ali sa željom da živi

Danas govori mirno, bez patetike.

- Nemam strah od smrti. Ne razmišljam o tome, ali volela bih da još neko vreme budem na ovom svetu, da se posvetim prijateljima i da radim svoju emisiju, što mi je relaksacija za dušu.

Priča Lidije Manić nije priča o tituli najlepše žene. To je priča o granicama koje se ne prelaze, o telu koje se sluša i o snazi da se, čak i kada se bolest vrati, ne izgubi sopstveni glas.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.