"Umiranje je dosadno, ali se ne bojim smrti": Ovako je Vedrana pričala o svojoj bolesti

Spisateljica Vedrana Rudan umrla je u 76. godini posle borbe sa teškom bolešću. Nikada ona bolest nije skrivala, već je pisala otvoreno, često brutalno iskreno i bez pokušaja da svoju situaciju predstavi lepšom nego što jeste.

Njeni tekstovi svedoče o strahu, bolovima, iscrpljenosti, ali i o želji da, uprkos svemu, nastavi da živi i stvara.

Vedrani Rudan je 2024. godine dijagnostikovan redak i agresivan rak žučnih kanalića. Posle operacije, početne kontrole su bile dobre, ali su se kasnije pojavile metastaze. U jednom intervjuu objasnila je da je, posle razgovora sa lekarima i pod snažnim uticajem porodice, ipak pristala na hemoterapiju.

Njena borba, međutim, nije klasična priča o tome kako neko "pobeđuje rak". Rudan otvoreno govori da zna da je teško bolesna i da ne očekuje čudesni preokret. U njenim tekstovima često se pojavljuje i tema smrti. U jednom od novijih zapisa opisala je koliko je često u bolnici i koliko joj je svakodnevni život postao težak.

- Umiranje je dosadno za popi**it. Dok si u krevetu, čini ti se da si zdrav. A onda sedneš na rub kreveta i odlučiš, sad ću se dignuti, spustiti se u prizemlje i krenuti u vrt - rekla je jednom prilikom.

Posebno snažno govori o samom lečenju. Za nju bolest nije samo dijagnoza već i sve ono što dolazi uz nju: hemoterapije, iscrpljenost, bolnice, slabost i gubitak snage. U intervjuu za HRT opisala je kako posle terapije dolaze teški periodi u kojima jedva ustaje iz kreveta, ali je istovremeno rekla da je upravo odlazak na hemoterapiju na neki način podiže, jer zna da pokušava da sebi da još vremena.

Veliku ulogu u njenoj borbi ima porodica. Rudan je pričala o tome kako joj deca i suprug ne dozvoljavaju da jednostavno odustane. Njena odrasla deca su joj, prema njenim rečima, govorila da je svaki novi dan dobitak, dok joj je suprug bio snažna podrška tokom lečenja.

Ipak, možda je najvažniji deo njenog suočavanja sa bolešću upravo to što ne glumi neustrašivost. Ona priznaje strah, ljutnju, umor i trenutke kada želi da sve prestane. Ne pokušava da drugima prodaje priču da je dovoljno "misliti pozitivno". Naprotiv, često govori o tome koliko je teško živeti sa saznanjem da si smrtno bolestan.

U intervjuu je rekla da je pisanje održava živom. I kada joj je zbog bolesti teško da koristi prste, suprug joj pomaže da svoje beleške pretvori u tekst, dok joj sin pomaže oko objavljivanja na blogu. Tako, čak i kada joj telo sve više ograničava svakodnevni život, ona pokušava da zadrži ono što je oduvek bilo njen najvažniji način izražavanja.

Njena borba zato nije predstavljena kao herojska priča bez straha i slabosti. Naprotiv, Vedrana Rudan pokazuje i onu drugu stranu teške bolesti - dane kada nema snage, kada je ljuta, kada joj je dosta bolnica i kada razmišlja o smrti.

Ipak, svaki put iznova pronalazi nešto zbog čega nastavlja.

To su njena porodica, njeno pisanje, ljudi koji je vole i sama potreba da još nešto kaže.

Možda je upravo u tome njena najveća borba: ne da se pretvara da se ne plaši smrti, već da, uprkos tome što zna koliko je situacija ozbiljna, pronađe razlog da još jedan dan ustane, napiše nešto i bude prisutna u životima ljudi koje voli.

A kroz svoje tekstove ostavlja i poruku koja je mnogo šira od njene lične priče: teška bolest čoveku može oduzeti mnogo toga, ali ne mora odmah da mu oduzme glas, dostojanstvo i pravo da sam govori o onome kroz šta prolazi.

- Da budem jasna, stara sam, teško bolesna, ali se ne bojim smrti. Moj onkolog mi je juče rekao: "Bolest napreduje, gospođo. Tešite se, još niko iz života nije živ izašao" - izjavila je jednom prilikom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.