Sudbina žene koju u selu zovu "Ludača sa groblja" je u rukama mrtvih: Gleda one za koje više niko ne pita

Možete li da zamislite da nakon dvadeset godina humanog rada i brige o bolesnima pronađete svoj pravi životni mir na mestu na kojem se drugi plaše i da kroče? Alison Stivenson je žena čija će vas životna priča istovremeno ganuti, podstaći na razmišljanje i naterati da drugačije pogledate na uspomene onih koji su nekada koračali ovim svetom.

Ona je provela skoro dvadeset godina kao medicinska sestra, od čega je čak šesnaest godina radila u vojnoj bazi, brinući se o vojnicima i njihovim porodicama.

Kada je pandemija koronavirusa pokucala na vrata, njen radni vek je dobio potpuno neočekivan tok. Budući da živi sa autoimunim oboljenjem, najpre je prebačena na administrativne poslove, ali su joj brojna druga zdravstvena stanja na kraju donela medicinsku penziju. Doduše, iako je morala da napusti posao u zdravstvu, želja da pomaže ljudima nije nestala. Srećom, već je znala tačno gde tu želju može da usmeri, jer je od svoje devete godine bila zaljubljenik u genealogiju.

Lepota kamena i tajne koje krije

Prva stvar koja ju je privukla starim počivalištima bila je umetnost i estetika koju nose u sebi. Sa godinama, ta opčinjenost prerasla je u pravu životnu misiju, pa je danas prepoznata kao osnivačica neprofitne organizacije i predana čuvarka istorije u Njujorku. Njena ćerka joj je dala nesvakidašnji nadimak, pa je na internetu danas poznata kao "luda žena sa groblja", što ona sa osmehom i ponosom prihvata.

Danas volonterski uređuje prostore na više od 45 grobalja, a u nekima od njih je očistila bukvalno svaki nadgrobni spomenik. Kroz ruke joj je prošlo više od 3.000 spomenika, a sve to radi potpuno besplatno, u slobodno vreme i u zavisnosti od toga kakvi su vremenski uslovi.

- Imam dozvolu da volontiram na više od 45 grobalja, prvenstveno širom okruga Džeferson i Osvigo u severnom Njujorku - priča ova majka dvoje dece - U nekim slučajevima očistila sam svaki spomenik u celom groblju. Tokom proteklih šest godina očistila sam i sačuvala više od 3.000 spomenika, a sve to kao volonterski rad.

Kada je pitaju da li je ikada hvata strah među starim humkama, njen odgovor ume da iznenadi.

- Ako me bilo šta uznemiri na groblju, to su obično živi ljudi, posebno kada neko luta unaokolo, a nisam sigurna šta namerava - dodaje ona.

Strpljiv rad i stari zanat na čistom vazduhu

Sam posao nimalo nije lak i zahteva ogroman oprez. Svaki komad kamena se pažljivo proučava kako bi se utvrdilo da li je dovoljno stabilan za čišćenje. Koriste se isključivo voda, specijalni biološki rastvor i četke sa mekim vlaknima. Oštre žičane četke, izbeljivači i jake kiseline nikada se ne upotrebljavaju, jer mogu trajno da oštete drevni materijal. Za one najosetljivije spomenike koristi se blagi tretman prskanjem bez ribanja.

Zimi, kada vremenski uslovi u severnom delu savezne države ne dozvoljavaju rad na otvorenom, vreme provodi u arhivima i bibliotekama. Proučava pretke, skuplja istorijsku građu i poklanja je lokalnim muzejima i bibliotekama. Na taj način, briga o kamenu postaje mnogo više od pukog održavanja - to je direktno čuvanje ljudskih sudbina.

Priča o ženi sa parobroda koja se nije dala zaboraviti

Jedna od onih sudbina koja joj se urezala u pamćenje jeste priča o ženi po imenu Eliza Houk. Njen nadgrobni spomenik bio je potpuno zatrpan pod zemljom sve dok ga nisu otkrili, podigli i očistili. Natpis je pokazao da je imala 42 godine kada se „utopila na nesrećnom parobrodu Česapik na jezeru Eri“ 10. juna 1847. godine.

Ovaj pronalazak odveo ju je u pravu istorijsku avanturu. Saznala je da je nesrećna žena putovala sa mužem kako bi posetila rodbinu, ali je parobrod potonuo. Suprug je jedva preživeo, dok je Elizino telo izvučeno devet dana kasnije.

- Njena priča ostaje sa mnom jer je njen spomenik doslovno nestao ispod zemlje, a njen život je skoro nestao zajedno s njim - ističe ona - Podizanjem spomenika i istraživanjem tih nekoliko urezanih reči uspeli smo da vratimo Elizi mnogo više od samog imena. Mogli smo da podelimo ko je bila, zašto je putovala i šta se dogodilo tokom poslednjih dana njenog života. Upravo zato radim ovaj posao.

Najstariji spomenik koji je lično očistila datira iz 1795. godine, dok je najstariji spomenik koji je ikada videla bio onaj iz vikinškog doba u Škotskoj.

Mala zajednica dobrih ljudi sa velikim srcem

Ono što je počelo kao usamljenički hobi preraslo je u pokret koji okuplja ljude širom sveta. Organizacija sada ima 104 volontera u 43 savezne države i 4 zemlje - Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Velikoj Britaniji i Norveškoj.

Delimični izveštaji pokazuju da je do sada očišćeno 5.876 spomenika, popravljeno njih 499, a napravljeno 18 novih, dok su mnoga obeležja za veterane zamenjena ili postavljena.

Posebno raduje to što u radu učestvuju i mlađe generacije, poput učenika sedmog i osmog razreda, čime se mladima pokazuje da mogu dati svoj doprinos zajednici.

- Moje objave i stranice zapravo nisu o meni. One su o ljudima čije spomenike čistim - poručuje ova humana žena - Možda sam ja ta koja drži četku ili priča priču, ali osoba iza kamena uvek treba da ostane u centru pažnje. Ako neko završi gledanje mog videa pamteći ime koje nikada ranije nije čuo, onda ta osoba više nije zaboravljena, i ja sam uradila ono što sam naumila.

(Ona.rs / People)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.