Ispovest udovice narko-bosa: Eskobar je plakao samo jednom, u naručju ćerke, 75 dana kasnije je bio mrtav

Istorija pamti one najveće - ljude koji su svojim prisustvom na ovoj planeti pravili promene i menjali svet nabolje ili nagore. Tako je trag u vremenu ostavio narko-bos Pablo Eskobar koji je jedno vreme važio za najopasnijeg čoveka na svetu, istovremeno spadajući u sedam najbogatijih ljudi. Svoj status dugovao je nedostatku principa i časti, oštrom umu i sadističkoj hrabrosti. U svojoj rodnoj zemlji, Kolumbiji, podelio je narod na one koji su ga uvažavali i one koji su ga se bojali.

Ali, kako to obično biva, bilo da verujete u karmu ili u Boga jer, podsetimo se, Biblija nam govori da "ko se mača lati, taj od mača umire", zla dela na kraju uvek dođu na naplatu. Sa okončanom imperijom Eskobara nije okončana i fama oko njegovog imena.

Naime, na meni nejasan način, moderna kultura konstantno eksploatiše i zloupotrebljava njegov identit - ime "Pablo" možemo čuti u raznim rep-numerama, tinejdžeri nose dukseve sa njegovim likom, a često i pišu statuse, veličajući njegov "rad" - najbolji primer je uzrečica "plata o plomo" (srebro ili olovo, odnosno - plati ili umri).

Teško je razlučiti otkud fascinacija čovekom odgovornim za smrt toliko nedužnih ljudi, među kojima su deca i žene, ali u korist ovom fenomenu govori i ispovest njegove žene - Marije Viktorije Henao.

Žena koja se venčala sa Eskobarom kad joj je bilo samo 15 godina, imala je sa njim dvoje dece i bezrezervno ga volelo do kraja života.

Kakav je početak, a kakav kraj, njihove priče?

"Ples sa đavolom"

- 29. marta 1976.  moja baka nas je odvela u dom biskupa Palmire - Hesusa Antonija Kastra. Naše venčanje je održano u šest sati. Moji roditelji, braća i sestre, nisu bili prisutni, a nije bilo nikoga ni iz Pablove porodice. Sreća koju sam osećala bila je gorko-slatka jer me je obuzeo strah od onoga što će uslediti - negodovanja porodice i celog komšiluka. U jednom trenutku Pablo, koji je delovao veoma srećan, pogledao me je u oči, nasmešio se i rekao da sam "njegova zauvek" - počinje svoju ispovest Marija Henao.

Njen bračni život sastojao se od jutarnjih odlazaka u školu i poslepodnevnih kućanskih obaveza.

- Bila sam oduševljena svojom novom ulogom i volela sam da perem, kuvam i čistim. Nisam znala čime se moj muž bavio, u početku. Znala sam samo da ima ljubavnice, ali to nije bio razlog da ga ostavim. Nisam ga pratila, proveravala mu telefon ili tražila ruž na košulji. Onaj koji traži - nađe, a ja sam preferirala život u neznanju.

Manje od godinu dana nakon venčanja, Marija mu je podarila dete; vodenjak joj je pukao tokom polaganja testa engleskog sa kog je odbila da izađe dok ne dobije ocenu.

Dok je Pablo sticao sve više "krvavog" novca, Marija je putovala po svetu i prisustvovala najprestižnijim modnim revijama u Italiji i Francuskoj. Ali, mešavina bogatsva i moći gurnula ih je u vrtlog koji je onemogućio da predosete nesreću koja im se približavala.

- Kada smo se preselili na čuvenu hacijendu, imanje je postalo Pablov epicentar. Od samog početka, uspeo je da vodi neku vrstu dvostrukog života - jedan sa svojom porodicom, a drugi sa svojim ortacima i ljubavnicama. Naravno, pored toga je imao i svoj posao koji je uvek držao podalje od mene. Da bi se sastao sa ljubavnicama, Pablo je imao hrabrosti da izgradi stan zakamufliran iza štale, veoma blizu glavne kuće; napravio je i nekoliko koliba u udaljenijim krajevima u koje su ljubavnice bežale kada smo mi bili tamo.

Pablove afere su doduše bile kratkog daha, sve do momenta kad je upoznao Vendi Čavariagu Gil - ženu kraj koje je ostao godinama. Međutim, poput Henrija VIII i En Bolen - njihova sudbina je delila sličan završetak. Nakon što ju je naterao da abortira, Vendi se otrgla Pablovoj kontroli i postala doušnik, a Pablo ju je kaznio ubistvom.

Zatim su, 1981. godine, svi ispaljeni meci i životi koje je "nosio na duši" došli na naplatu kad je ubijen ministar pravde Rodriga Lara Bonila.

Atentat je označio početak narko-rata koji je dominirao zemljom narednu deceniju. Nakon ovog događaja, Pablova politička karijera je zastala i na kraju je izdat nalog za njegovo hapšenje, pošto je vlada tražila da ga izruče Americi.

Suze za kraj

- Godine 1993. Pablo, naša deca, devojka našeg sina Andrea i ja bili smo zbijeni u skrovištu poznatom kao "plava kuća" u El Pobladu. Moj muž i ja smo znali da je došlo vreme za oproštaj, naša trenutna situacija je bila neodrživa. Smrt je zurila u nas iza ugla. "Plava kuća" je trebalo da bude naše poslednje skrovište.

- U subotu, 18. septembra 1993, Pablo je iznenada ustao i zatražio da razgovaramo nasamo. Tada je izustio: "Dušo, vreme je da spakuješ sve kofere. Svi ćete živeti pod zaštitom vlade". Od sina Huana Pabla se oprostio srdačnim stiskom ruke i poljupcem u obraz. Kada je krenuo da zagrli ćerku Manuelu, počeo je da plače. Nikada ga ranije nismo videli da plače. Tada sam ga poslednji put videla. Živeo je još 75 dana - bolno se podseća Marija Viktorija Henao.

Retrospekcija i griža savest

- Sećam se kako me je jedna žrtva mog muža upitala: "Kako si mogla da spavaš sa tim čudovištem? Zašto nisi ništa uradila, zašto ga nisi prijavila?". Odgovor je zato što sam ga volela i dok mnogi možda smatraju da je taj odgovor neadekvatan - istinit je. Svaki dan, u kasnim osamdesetim i devedesetim, bio je pitanje života ili smrti za sve Kolumbijce - svi smo bili taoci rata mog muža.

- Istina je da mi je često bilo veoma udobno, ali ta udobnost rođena je iz neznanja; vaspitana sam misleći da nemam prava da gledam, razmišljam, odlučujem, biram ili preispitujem. Upoznala sam Pabla kada sam imala samo 12 godina, a on 23. Bio je prva i jedina ljubav mog života. Trpela sam afere, uvrede, poniženja, laži, usamljenost, racije, pretnje smrću, terorističke napade, pokušaje otmice moje dece, pa čak i duge periode zatočeništva i izgnanstva. Sve za ljubav. Ali nisam mogla da ga napustim, ne samo zbog ljubavi, već i zbog straha, nemoći i neizvesnosti šta će biti sa mojom decom i sa mnom bez njega.

Mariju, sada, grize savest zbog svojih "zatvorenih očiju" i nedostatka hrabrosti.

- Dvadeset pet godina nakon njegove smrti, počela sam da preispitujem sećanja ljudi koji su pretrpeli užase mog muža. Sada osećam ogromnu tugu i sramotu zbog neoprostivog bola koji je Pablo naneo i žalim za mučnim posledicama koje su njegovi postupci imali po moju decu i mene - poentirala je Marija Viktorija Haneo, a prenosi "Primer".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.