Romantično pismo Ive Lole Ribara je bila smrt voljenoj Slobodi: Kako i najnežnije reči mogu postati sečiva

Foto: Wikimedia

Priča o ljubavi Ive Lole Ribara i njegove verenice Slobode Trajković datira još iz perioda Drugog svetskog rata. Njihova ljubav ostala je upamćena kao jedna od najpoznatiijih iz tog perioda, ali i kao jedna koja nije doživela srećan kraj.

Preporučujemo

Sloboda Trajković je rođena u uglednoj porodici apotekara u Vrnjačkoj Banji 1918. godine. Njeni roditelji, u sreći što se završio Prvi svetski rat, dodelili su svojoj ćerki ime Sloboda. Svetolik Trajković, njen otac, bio je veliki rodoljub i pomagao je partizanima u obnovi lekova za vreme rata, dok je njen brat Miroslav bio aktivni učesnik Antifašističkog pokreta. Zahvaljujući Miroslavu, Sloboda je upoznala čuvenog sekretara SKOJ-a, Ivu Lolu Ribara, ne slutivši da će umreti sa ljubavlju prema tom čoveku. Sloboda je bila student hemije, za razliku od brata Miroslava i sestre Milice, koji su bili studenti farmacije.

Ljubav Slobode i Ive podržale su obe porodice i uveliko planirale da naprave slavlje za pamćenje povodom njihove veridbe.Porodice Ribar i Trajković je za večerom šestog aprila 1941. godine trebalo da se dogovore oko svadbe Ive i Slobode, ali do ovog susreta nikada nije došlo zbog bombardovanja Beograda tog dana.

Rat je počeo, a Ivo je krenuo u partizane da brani svoju zemlju. Sloboda je želela da krene sa njim, ali je Ivo iskoristio njenu krhku građu kao razlog da je odgovori od te ideje. Ipak, za svoju dragu je Ivo imao drugačiji predlog - da se skloni iz Beograda i vrati u Vrnjačku Banju, kako bi bila na sigurnom. Međutim, sudbina je bila neizbežna. 

Foto: yugopapir.com/Arhiva

Pismo koje je ovekovečilo njihovu ljubav

U tim teškim i tmurnim vremenima, kada su samo u mislima mogli biti kraj voljene osobe, nastalo je jedno od najlepših ljubavnih pisama iz Drugog svetskog rata. Lola je svojoj dragoj napisao ove reči, bez imalo znanja da nežne reči u pogrešnim rukama postaju najoštirja sečiva. 

"Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam - optimista sam, kao i uvijek! - da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih,mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj.”

Pismo puno ljubavi, straha i čežnje, postalo je kraj porodice Trajković

Sloboda pismo nikada nije pročitala. Ono je došlo u ruke Gestapoa koji je zbog njega priveo celu porodicu Trajković, izuzev Slobode i sestre Milice. Sloboda je i dalje bila skrivena u Vrnjačkoj Banji, a Milica je ostala u svom stanu, zahvaljujući kom je jedina preživela nemilosrdnu smrt.

Nemačka policija je deset dana mučila Slobodinu sestru Veru, misleći da je ona ljubav poznatog sekretara, a kada su shvatili da se Sloboda nalazi u Vrnjačkoj Banji, uhapsili su je tamo.

Tada su Slobodu stavili pred nemogućim izborom - Gestapo joj je ponudio da napiše Ivu odgovor kojim će ga namamiti u Beograd, gde bi ga uhapsili i odveli u zamenu za život sebe i svoje porodice.

I tako je Sloboda odlučila. Lolu nikada nije izdala i zajedno sa ostatkom porodice je prebačena u logor na Banjici gde su devetog maja 1942. godine svi ugušeni u gasnoj komori.

Mnogo godina je prošlo od ovog strašnog kraja jedne porodice, kada je jedina preživela Milica ispričala u jednom intervjuu da Gestapo nije znao da je Sloboda Lolina verenica, već mu je to preneo neko veoma blizak ovom paru.

Ivo je poginuo 27. novembra 1943. godine na Glamočkom polju, neposredno pre poletanja aviona kojim je trebalo da otputuje u Kairo, kao prvi diplomata nove Jugoslavije i šef prve vojne misije NOVJ. U poslednjem pismu koje je poslao ocu Lola je pomenuo i Slobodu.

– Mojа Slobodа, onаko mаlа i nježnа, pošlа je u smrt kаo nа šetnju, s osmjehom, koji je uvijek bio njezin – napisao je, prenosi "IstorijskiZabavnik".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.