Ivana Stojanović je jedina žena u Srbiji čije telo UBRZANO STARI: "Sa 16 godina sam dobila osteoporozu"

Neki ljudi žive brzo, neki polako, a neki,  kao Ivana Stojanović, jednostavno snažno. Dok njen organizam ubrzano stari, ona ostaje uporno mlada duhom, vedra i svesna svakog daha. Ivana ima 39 godina, ali njeno telo funkcioniše kao da ima mnogo više. Ipak, ona odavno ne meri život godinama, već snagom i onim što ostavi iza sebe.

Ona je jedna od svega četiri žene na svetu starijih od 30 godina koje žive sa progerijom, bolešću prevremenog starenja. U Srbiji je jedina.

Njena priča počinje u detinjstvu, u trenutku kada je kao osmogodišnja devojčica shvatila da je drugačija.

"Plakala sam svake večeri"

"Treba živeti ovaj život", rekle smo, onako, sedeći na klupici. A zatim mi je otkrila kako je do 28. godine živela bez znanja o tome šta je sa njenim telom. Ipak, kada je dobila dijagnozu, osetila je olakšanje zato što sada zna o čemu se radi, ali na tu informaciju niko zapravo nije mogao da je pripremi.

- Došla sam kući nakon informacije o dijagnozi i kad sam guglala da vidim šta je to, kad sam videla slike te dece, ja sam iskreno konstantno plakala. Taj period, te dve godine, bio mi je najteži, čekanje, neizvesnost... Svake večeri sam plakala, gledajući te slike i razmišljajući da li sam to zaista ja, šta će biti sa mnom, koliko mi je još vremena ostalo.

Svet joj se tada srušio, ali iz tog bola rodila se odluka.

- Tada sam odlučila da želim da proživim život na najkvalitetniji mogući način. Da se svaki dan računa, da svaki momenat učinim važnim.

Odlučila je da ne čeka da joj neko kaže koliko joj je ostalo, nego da živi.

Od srećnog detinjstva do dijagnoze

Pre bolesti, Ivana je bila dete koje trči, igra se, ne misli o granicama. Ipak, nije bila poput svojih vršnjaka.

- Sećam se da sam bila jako, jako hiperaktivno i srećno dete. Uvek napolju, u igri, s drugarima. A onda sam u jednom trenutku shvatila da nešto nije u redu - kada smo stajali u vrsti, ja sam uvek bila poslednja. I to se nikada nije promenilo.

Nizak rast bio je prvi znak. U osmoj godini odlazi na Institut za majku i dete, gde joj daju terapiju hormonima rasta.

- Ali hormon rasta nije bio moj problem. Posle su se pojavile i druge bolesti. Sa šesnaest godina sam dobila dijagnoze koje obično imaju stariji ljudi - osteoporozu, insulinsku rezistenciju, probleme sa srcem. Nije mi bilo prijatno kad sam čula za tu reč - progerija. To je nešto o čemu niko nije znao ništa. Kad sam guglala, mislila sam da sam osuđena. A zapravo, tek tada sam počela da se borim.

Operacija koja joj je spasila život

Borba je dobila najteži oblik 2019. godine, kada je morala da ima ozbiljnu operaciju srca.

- Prvi put lekar iz Zemunske bolnice molio me je da idem na operaciju srca jer je video da se meni aorta sužava. Ja sam mislila da je sa mnom sve u redu. A onda su mi rekli da moram hitno na operaciju jer ova bolest najviše utiče na krvne sudove - srce i mozak ubrzano stare.

Operacija je trajala dva dana.

- Jedan dan su mi otvorili grudni koš i zamenili zalistak, a drugi dan su radili bajpas. Moj grudni koš je mali kao kod deteta, pa su morali da prilagode titanijumski zalistak. Hvala Bogu, preživela sam. Imala sam sreće jer je lekar odlučio da preuzme rizik. To je bila borba za život.

Dok govori o tome, to radi sa nekim prihvatanjem. Nema patetike - samo mir i zahvalnost. Kao da je naučila da se i od straha može živeti, samo ako mu ne dopustiš da te zaustavi.

Lek koji joj produžava život

Ivana svoj život nije prepustila rukama drugih i sama je kontaktirala svetske stručnjake za progeriju.

- Ja sam tražila informacije svuda - na internetu, u bolnicama, u inostranstvu. Kontaktirala sam skoro celu Evropu. I na kraju došla do Bostona, gde se nalazi najveći naučno-istraživački centar za progeriju.

Tamo su potvrdili dijagnozu i omogućili joj terapiju.

- Sve vreme od 2021. godine dobijam lek kao donaciju. Poklanja mi ga proizvođač jer je bolest toliko retka. Ja sam jedna od četiri žene u svetu starijih od 30 godina. Jedina u Srbiji.

Ali donator se povukao.

- Donator je odlučio da više ne želi da mi daje lek besplatno. Postoji mogućnost da dobijem nižu cenu, ali taj lek ne može da se kupi. Sledeći korak je da država stane iza mene, da se lek finansira o trošku države. Nadam se da će odgovor biti pozitivan.

U tom čekanju, Ivana je ponovo mirna. Kaže da veruje da će sve doći na svoje, kao i mnogo puta do sada.

"Ne tražim sažaljenje, samo razumevanje"

Iako danas ima podršku i razumevanje, Ivana priznaje da joj ponekad nije lako na poslu, naročito kada se suoči s nerazumevanjem ljudi oko sebe.

- Dešavale su se neprijatne situacije. Kada me neko vidi, nisku, sitnu, drugačiju, ne zna da sam imala dve operacije srca. Dešavalo se da mi nadređeni viče, da trpim mobing. Prijavila sam ga i on je dobio otkaz, ali ubrzo sam i ja ostala bez posla.

Ali iz svake borbe izašla je jača.

- Sreća u nesreći, našla sam novo radno okruženje i šefa koji me razume.

Govori smireno, bez gorčine. Svaki njen poraz zvuči kao početak nečeg novog.

"Putovala sam sama, nisam se plašila"

Koliko zemalja je obišla, možda može i da nabroji, ali gradove - nikako. Ivanu progerija ne sprečava

- Ja sam tip osobe koja se uvek bori za sebe. Smatram da nema ništa važnije u životu nego kad se čovek za sebe izbori. Putovala sam sama, prvi put sela u avion sama. Nikada se nisam bojala, čak ni kad sam išla na operaciju srca. Znala sam da će mi lekari pomoći i verovala sam.

Verovatno zato njene priče zvuče kao putopisi hrabrosti - o osobi koja ne odustaje, ni kad bi mnogi posustali. Oduvek smatram da čovek koji može sam da sedne u restoran ili da ode na putovanje, zapravo onaj koji istinski uživa u svom društvu. To znači da može da bude sam sa sobom, što je velika vrlina.

Ali kada Ivana priča o emocijama, glas joj omekša.

- Ja sam osoba koja... sad ću da zaplačem... koja je nekada mislila o sebi - da li će mene neko zaista ovakvu da voli, takvu kakva jesam. Nisam verovala da će naići neko. Ali znam da posedujem kvalitete kao osoba. I kad mi danas on kaže da sam ja neko o kome je maštao, da sam savršena - ne znam da li da verujem, ali eto, i to je moguće.

U tim rečima ima i ranjivosti i snage. Ivana se ne krije iza hrabrosti - ona je živi, iskreno, bez potrebe da dokazuje da može.

"Poenta je pomoći drugima"

Kada sam je pitala šta joj je ostalo kao najveća lekcija, Ivana ne govori o medicini, već o ljudskosti.

- Razmišljala sam da li svako treba da ostavi nešto iza sebe, po čemu će ga pamtiti. Verujem da treba. Ali najvažnije je da, dok smo ovde, učinimo svet boljim mestom i pomognemo nekome. Nije poenta života gomilati bogatstvo. Poenta je pomoći drugome. U grob ne nosimo ništa osim sebe.

U poslednjoj rečenici opet se pojavi onaj tihi osmeh. Nema gorčine, nema performansa - samo mir koji dolazi kad prihvatiš život takav kakav jeste, ali ga voliš dovoljno da mu stalno daješ šansu.

U telu koje ubrzano stari, Ivana nosi mladost duha, hrabrost i blagost koje malo ko ima. I zato, kad kaže "Treba živeti ovaj život", to nije fraza - to je njen svakodnevni zavet.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.