"Volim svog muža, ali MRZIM da delim krevet sa njim": Odvojeni kreveti su im "spasili" brak

"Iznenađenje koje se često vidi na nečijem licu kada pomenem da muž i ja spavamo u odvojenim krevetima, nije retkost."

Većina ljudi poznaje stereotipne navike spavanja, društveni normativ da se bračni parovi spavaju zajedno u istom krevetu, da jedno drugom požele laku noć i maze se dok ne uplove u san. Ali koliko njih zapravo može da kaže da zaista dobro spava, pitanje je jedne žene čija je priča odjeknula internetom.

Ovaj par je zajedno već 14 godina, u braku devet, i osim kada su na putovanjima – gde ih okolnosti primoravaju da dele isti krevet – većinu vremena provode spavajući odvojeno. Takav način spavanja nije bio očekivan niti planiran, ali mogli bi čak reći da ih je upravo to učinilo boljim parom.

Upoznali su se kada je ona imala 23 godine, neposredno iza onog perioda kad se spavalo „gde god glava padne“. Tokom studija delila je stan sa cimerima, leta provodila kod roditelja, izlazila do kasno i ustajala rano, nadoknađujući san gde je mogla — sve ono što prati bezbrižan život pre dece.

Spavanje joj je oduvek bilo lako; jednom je čak prespavala alarm za požar u studentskom domu, i to bez da je pila alkohol. Imala je dobre navike pred spavanje, čitanje je smirivalo njen um i lako je uspevala da se isključi i odspava čvrstih osam sati.

Sa druge strane, njen muž ima problema sa spavanjem — lak je sanjar, često se budi i može se fokusirati na neki šum (kojeg ona obično i ne čuje) zbog kojeg ne može zaspati satima. Često su morali da menjaju hotelske sobe jer bi on čuo neki udaljeni zujak, uprkos tome što nosi čepiće za uši. Potreban mu je potpuni mrak i savršena kombinacija jastuka, a uz to glasno hrče.

Godinu dana nakon upoznavanja odlučili su da kupe zajednički stan. Oboma je bilo jasno da je njihova veza drugačija nego prethodne. Imali su iste životne vrednosti, mogli su satima da se smeju zajedno, a on ju je činio da se oseća dobro u svojoj koži. Bila je to osvežavajuća promena. Pre toga, muž je nekoliko godina delio stan sa prijateljem i dok je ona tu povremeno prespavala, to je bilo uglavnom jednom nedeljno, jer mu je bilo teško da spava kad je ona tu, a ona je morala rano da ustaje zbog obaveza oko konja.

Verovatno tada nije bilo toliko očigledno koliko mu je važan savršen san, mada se ponekad pitala da li su mu i čepići za uši i jastuk na glavi zaista potrebni. Kada su kupili prvi zajednički dom, problemi sa zajedničkim spavanjem su počeli da se ispoljavaju. Mnogi njeni normalni pokreti tokom sna (poput disanja) njemu su smetali, a činjenica da je često hrkao kao teretni voz značila je da ni jedno ni drugo nisu spavali kako treba.

"Možda bi mogao da prestaneš da hrčeš", rekla mu je jednom kad ju je stalno molio da prestane da 'mašem' pokrivačem dok se samo prevrćem u snu.

"To nije običan prevrat, to je krokodilov smrtni okret," odbrusio joj je, a zatim su oboje okrenuli leđa jedno drugom.

U naredna dva meseca pokušavali su da se naviknu na zajednički krevet. Osećala je pritisak okoline: "Zar nije normalno da sa voljenom osobom deliš isti krevet?"

Isprobavali su razne varijante: odvojen pokrivač, zatim skidanje rama kreveta i stavljanje dva dušeka na pod da budu jedan pored drugog, ali ne u istom krevetu.

Počela je da brine da će ga probuditi, pa joj je san postao nemiran, dok se njegov prag tolerancije na zajednički prostor s vremenom smanjivao.

Oboje su se budili iscrpljeni, mrzeli se zbog sitnica jer su bili umorni.

Bila je tužna što im je odnos u suštini dobar, a nisu mogli da reše samo ovaj jedan problem.

Tada joj je možda bilo lakše da zna za druge srećno venčane parove koji spavaju odvojeno, ali čak i danas ta tema ostaje tabu, često povezana sa bračnim sukobima ili neverstvom — što je nešto što je njihovoj vezi potpuno strano.

Njihov brak je zdrav, bliski su i povezani, ali fizički čin uspavljivanja i spavanja jedno pored drugog jednostavno ne funkcioniše.

Počela je da razmišlja koliko je san važan za sve aspekte zdravlja i blagostanja, i koliko kvalitet i količina sna utiču na ceo dan.

Lako je upasti u zamku da živimo po očekivanjima društva, ali oboje su promenili svoj pogled na ovaj „problem“ i prihvatili da, iako se vole i vole da provode vreme zajedno, nisu kompatibilni po pitanju spavanja.

Tako su odlučili da spavaju u odvojenim krevetima i sobama.

Posle 14 godina i dvoje dece, veruju da su kao par jači jer su stavili svoje potrebe za snom na prvo mesto.

I dalje provode vreme zajedno uveče, i ujutru piju čaj u krevetu, ali se bude osveženi i spremni da budu najbolja verzija sebe jedno za drugo.

Naravno, postoje trenuci kada su prinuđeni da budu zajedno — prošlog leta su kupili kamp-kućicu i proveli nekoliko nedelja u Italiji, a kreveti u kamp-kućici su mali!

„Bila je to lekcija strpljenja za oboje, spavali smo u odvojenim vrećama za spavanje, ali odmor je drugačiji od svakodnevnih obaveza — umor od posla i roditeljstva nije bio toliko izražen.“

Na pitanje da li im je spavanje u odvojenim krevetima promenilo odnos, ona kaže da jeste, ali na dobar način.

Još uvek ne razume zašto se takav noćni aranžman smatra lošim.

„Mislim da je najgore što možete učiniti da uporno nastavite sa situacijom koja očigledno ne funkcioniše, a spavaća soba je možda i najgore mesto za borbu.

Brak je neprestani proces rasta i razvoja, treba zajedno da se menjate i razvijate kao par, ali mislim i da zdrav brak znači da cenite svoj prostor i svoje potrebe — nama treba dobar san da bismo bili bolji jedno za drugo.“

(Ona.rs/Dailymail)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.