Gledala sam nove "Orkanske visove" i sve vreme sam čekala... NEŠTO!

Svetla su se naglo upalila, a to "nešto" nikada nije došlo.

Elem, otišla sam sa kumom za Dan zaljubljenih u bioskop i pogledala film koji je toliko najavljivan. Drugarice u dve male grupe, drugarice-bakice i parovi među kojima su muškarci naterani da budu tamo, svi smo izašli iz sale potreseni.

Plakala sam, jesam. Dirnulo me, jeste. Ali ono što ova priča treba da uradi, da vas preseče negde ispod rebara, da vam uđe pod kožu i ne izađe danima, to se nije desilo. I tu negde, između jedne prelepe scene i sledeće savršeno kadrirane tuge, shvatila sam šta mi zapravo fali.

Ne film. Nego prljavština.

Džejkob Elordi je Hitklif koji izgleda kao da ga je neko nacrtao za ovu ulogu. Ima tu vilicu koja radi pola posla, ima pogled koji obećava nešto duboko i neizrečeno, to telo koje nosi neku vrstu stisnute sirove seksualne energije, kao da je sve vreme jedva drži u sebi.

I sve to funkcioniše.

Ali samo do trenutka kada shvatite da ništa od toga zapravo ne izlazi napolje.

On ne puca. Ne raspada se. Ne ide do kraja. Kao da je zaključan u sopstvenoj lepoti, kao da je emocija tu, ali pod staklom, sterilna, zaštićena od bilo kakvog haosa. Gledate ga i znate da treba da vas uznemiri, ali vas zapravo smiruje.

A Hitklif nikada nije bio lik koji vas smiruje. On je lik zbog kog vam nije prijatno u sopstvenoj koži. Zbog kog vam se obrazi rumene od stida jer želiš nešto što nije dobro za tebe. Tako žarko.

Gledamo odrasle ljude kako glume nešto što je moralo da bude prirodno i sirovo

Isto je i sa njihovom ljubavlju. Postoji, ali kao da dolazi iz sećanja, a ne iz tela.

Kao da gledate dvoje ljudi koji se prisećaju koliko su se voleli, umesto da gledate trenutak u kom ne znaju šta da rade sa tim što osećaju. Nema te glupe, tinejdžerske, ludačke hormonske energije. Nema tog impulsa koji vas natera da napravite loš izbor i da vas baš briga što je loš. Nema te sirovosti koja nema jezik, ali ima posledice.

I tu dolazimo do Margo Robi. Sve mogu da joj poverujem, bez problema, i snagu i distancu i kontrolu, ali da je tinejdžerka, to jednostavno ne mogu. Ta faza ima nešto neuredno u sebi, nešto što ne može da se ispegla. Tinejdžerka se više stidi, ali je istovremeno i otvorenija nego što razume, više je dira sve oko nje, svaki pogled, svaka blizina, svaka reč. Njeno seksualno otkriće nije samouvereno i "odigrano", nego zbunjujuće, pomalo neprijatno, previše i premalo u isto vreme, kao da telo ide brže nego što glava može da isprati.

Ovde toga nema. Sve deluje već formirano, već svesno, kao da gledamo ženu koja zna šta oseća i kako da to nosi, a ne devojku koja tek ulazi u to i ne snalazi se. I baš tu film gubi ono najvažnije, tu sirovu, nefiltriranu energiju koja tera likove da odu predaleko.

Ovde sve ima meru.

A ova priča nikada nije imala meru.

Toksično smo naučili da prepoznamo, ali ne i da prestanemo da ga želimo

I tu dolazimo do onoga što me zapravo najviše kopka.

Danas svi znamo šta je toksično i kakvi su to toksični odnosi. Znamo kako izgleda, znamo kako se zove, znamo kada treba da odemo. Naučili smo da postavimo granice, da čuvamo sebe, da ne pristajemo na odnose koji nas razaraju.

I sve je to tačno.

Ali postoji jedan deo koji niko ne može da ispegla, koliko god se trudili da budemo racionalni i "zdravi".

I dalje se ložimo na to.

Priznajmo.

Ne želimo to u životu, nećemo da ga živimo, bežimo od njega čim ga prepoznamo, ali kad se pojavi na ekranu, ne skrećemo pogled. Naprotiv. Gledamo još pažljivije. Zato ova priča i dalje radi. Zato niko ne ostaje ravnodušan, čak i kad je zna napamet.

Ali čim pokušate da je "popravite", da je ublažite, da je prilagodite današnjim standardima emocionalne pismenosti, dobijete nešto što je lepše, ali manje istinito. I mnogo manje uzbudljivo.

Možda više ne umemo da podnesemo ljubav koja nema kočnicu

Možda problem stvarno nije u ovoj adaptaciji. Možda je u tome što smo mi postali publika koja traži objašnjenje, opravdanje, smisao, lekciju.

A "Orkanski visovi" nikada nisu bili lekcija.

To je bila priča o ljudima koji vole pogrešno, ali ne umeju drugačije. O emociji koja nema granicu, nema kontrolu i nema izlaz. O ljubavi koja nije dobra za vas, ali je jedina koju znate.

I možda je zato danas moramo malo smiriti, malo ulepšati, malo staviti pod kontrolu. Jer u suprotnom ne bismo znali šta da radimo sa njom.

A to je jedini trenutak kada ova priča zaista radi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.