"Zaprosio me posle 3 meseca, prstenom od 50 dinara": Srbija pamti kako je Čkalja voleo svoju Dragicu

Miodrag Petrović Čkalja rođen je 1. aprila 1924. godine u Kruševcu, ali ono po čemu se i danas pamti nisu samo uloge i replike koje se prepričavaju, već i način na koji je živeo privatno. U vremenu u kojem se popularnost često mešala sa distancom, on je ostao blizak, običan i prizemljen, čovek koji ide na pijacu, nosi kese i razgovara sa komšijama kao da ga niko ne prepoznaje.

Upravo u toj svakodnevici razvijala se i njegova ljubavna priča sa suprugom Dragicom, daleko od reflektora, ali sa jasnim pravilima koja danas deluju gotovo zaboravljeno.

Venčanje koje je moglo da se ne desi

Njih dvoje venčali su se 1948. godine, ali je malo nedostajalo da do toga uopšte ne dođe. Atmosfera tog dana bila je sve osim klasične. Društvo okupljeno, šale, dobacivanja, ljudi koji zastaju jer misle da se snima film. Čkalja u centru pažnje, ali ne zbog glamura, već zbog situacije koja je u jednom trenutku izgledala kao da će se raspasti.

Kako je kasnije prepričavao njegov prijatelj Ljubiša Bačić, svi su bili ubeđeni da Dragica neće doći.

- Društvo je bilo raspoloženo. Dosetke i šale pljuštale su svakog trenutka. Oni koji su poslom dolazili zastajkivali su misleći da se snima neki film. Zadirkivanja na račun jednog smešnog, mršavog, vižljastog čoveka postajala su sve žešća. Ma nema govora, ona sigurno neće doći. U poslednjem trenutku se predomislila.

Ipak, pojavila se. U crnoj kecelji, bez dramatike, bez velike scene.

- Pa gde si, Dragice? Ovi ovde mi izvadiše "dušnik na pamuk", rekao joj je Čkalja.

Venčanje je završeno, a slavlje je bilo skromno, u krugu najbližih, bez pompe i bez potrebe da bilo šta izgleda veće nego što jeste.

Prsten od 50 dinara i život bez viška

Početak njihovog braka bio je daleko od komfora. Živeli su u nameštenoj sobi u Nebojšinoj ulici, selili se iz stana u stan, gradili život od nule. Prsten koji se često uzima kao simbol početka kod njih je stigao tek kasnije.

- Ponekad je utrčavao u najvećoj gužvi, ali s buketom u rukama. Posle tri meseca, Čkalja mi je doneo prsten. Kupio ga je za 50 dinara kod "Gramaga". Nažalost, u seljakanju iz stana u stan, izgubila sam tu najdragoceniju uspomenu.

Taj detalj, koji bi danas mnogi doživeli kao nedostatak, kod njih je bio potpuno sporedan. Vrednost nije bila u ceni, već u kontinuitetu odnosa koji su gradili, bez spektakla i bez potrebe da nešto dokazuju spolja.

Dragica je zbog te porodice donela odluku koja se danas retko razume bez dodatnog objašnjenja. Napustila je posao i posvetila se kući.

- Znam šta želite da me pitate: da li sam zadovoljna životom u senci Čkaljinog sjaja, ili tačnije, životom za druge. A radila sam nekada, vrlo davno, kao spiker na radiju. I volela svoj posao. Ostavila sam ga radi svojih najbližih, bez žaljenja i kajanja. Sve sam investirala u tu svoju porodicu, podržavala supruga, podigla divnog sina, sada pomažem u podizanju unuka i pri tome sam imala mnogo sreće. Investicije su se vratile, vrlo sam spokojna i ni sa kim se ne bih menjala.

Čkalja, slava bez distance i brak bez predstave

Iako je bio jedan od najpoznatijih glumaca svoje generacije, Čkalja privatno nije menjao navike. I dalje je išao na pijacu, kupovao namirnice, brinuo o kući i detetu. Popularnost mu nije služila kao izgovor da se distancira od svakodnevnog života.

- Mi živimo kao svaka druga porodica. Čkalja je kao i svaki drugi suprug i otac. Prvih godina braka on je odlazio na pijacu, snabdevao kuću namirnicama, uplaćivao za ugalj i drva, brinuo kako mu sin uči. Uživa da ide na pijacu. Ali danas nema vremena. Čak ne može da pređe ulicu, a da ga neko ne zaustavi i nešto upita.

U toj dinamici, njihov odnos nije bio zasnovan na velikim gestovima, već na malim rutinama koje se ponavljaju godinama.

- Dok se ne vratim sa pijace, on pripremi iznenađenje, ili mi kupi cveće ili skuva kafu. Uveče, ako smo sami, Čkalja nam spremi svoj omiljeni specijalitet, poparu sa sirom. Tada utroje pričamo, a katkada Čkalja i sin, da bi me zabavio, pripreme mali pozorišni program.

U toj slici nema spektakla, ali ima nečega što danas često izostaje, kontinuiteta pažnje. Njihova priča nikada nije bila glasna, ali je opstala. I možda je baš u tome razlog zašto i dalje deluje stvarnije od mnogih koje su bile mnogo vidljivije.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.