Ove 3 laži ljudi najčešće govore sebi, a nisu svesni kakva bi se promena desila ako prestanu: Druga je ključna

Nedavno me je neko pitao kako sam.

Bez razmišljanja sam odgovorila: „Dobro sam.”

Nisam bila.

Vukla sam previše obaveza, brinula za ljude koje volim, imala osećaj da se svet raspada po šavovima—i nisam bila, zapravo, „dobro”. Ali bilo je lakše tako reći. Uredno. Društveno prihvatljivo.

To radimo stalno, zar ne? Sebi i drugima govorimo male laži da bismo stvari učinili manje teškim. Ponekad ih šapćemo kao mantre. Ponekad se za njih držimo kao za spas:

„Uskoro će se sve vratiti u normalu.”

„Verovatno nije ništa.”

„Jedna osoba ne može ništa da promeni.”

„Ako samo preguram ovo, biće bolje.”

„Svi ostali izgleda uspevaju, treba i ja da mogu.”

Ove laži nisu uvek zlonamerne. Često su to mehanizmi odbrane—kratkoročna emocionalna zaštita. Ali vremenom, mogu nas učiniti zatvorenima, zaglavljenima, nesposobnima da autentično odgovorimo na trenutak u kom se nalazimo.

Pa, šta se desi kada prestanemo da ih govorimo? Šta nas čeka s druge strane tih urednih poluistina?

Možda—samo možda—oslobođenje.

Zašto lažemo (čak i sebe)

Prema psihologu Danijelu Gilbertu, naš mozak je podešen da daje prednost kratkoročnoj utehi naspram dugoročne jasnoće. U svom istraživanju o emocionalnom predviđanju, Gilbert navodi da često predviđamo da će negativne emocije trajati duže i biti jače nego što zaista jesu, pa izbegavamo neprijatnost uopšte.

Prevedeno? Radije kažemo „Dobro sam” nego da sedimo u mutnim vodama „Nisam dobro”.

Ali izbegavanje ima svoju cenu. Studije o emocionalnoj potiskivanju (Gross & Levenson, 1997) pokazuju da kada potiskujemo osećanja, ona ne nestaju—samo se preusmere, često u anksioznost, sagorevanje ili emocionalnu otuđenost.

Male laži koje govorimo sebi i drugima možda nam donesu kratkoročnu utehu, ali nas uskraćuju za nešto daleko moćnije: istinu, jasnoću i stvarnu promenu.

Najčešće laži koje govorimo—i šta se dešava kada ih prestanemo govoriti

Pogledajmo nekoliko „najvećih hitova” i slobodu koja sledi kada ih hrabro razotkrijemo:

Laž 1: „Sve će se vratiti u normalu.”

Ova laž je često na repertoaru poslednjih godina. U vremenima krize, čeznemo za sigurnošću „prethodnog”.

Ali držanje za prošlu verziju „normalnog” često nas sprečava da zamislimo nešto bolje.

Kako je rekao mislilac Piter Draker: „Ako želiš da uradiš nešto novo, moraš prestati da radiš nešto staro.”

Kada se oslobodimo ideje da sve mora da se vrati kako je bilo, pravimo prostor za rast, promenu i prilagođavanje. Počinjemo da postavljamo bolja pitanja:

Kako želim da izgleda moj novi normalno?

Šta ranije nije funkcionisalo, i šta je sada moguće?

Istina: Normalno nije destinacija. To je priča koju pričamo sebi da bismo se osećali bezbedno. A prepravljanje te priče može biti jedan od najhrabrijih činova kreativnosti.

Laž 2: „Dobro sam.”

Ah, univerzalni emocionalni štit.

Problem nije u tome što ponekad kažemo da smo dobro kad nismo—već u tome što često verujemo da moramo biti dobro. Naš osećaj nelagodnosti doživljavamo kao problem, umesto kao prirodnu reakciju na haotičan svet.

Prema istraživanjima dr Kristin Nef o samosaosećanju, priznavanje bola bez osude ključni je korak ka emocionalnoj otpornosti. Pretvaranje da smo dobro ne čini nas jakima—već lomljivima.

Istina: U redu je ne biti u redu. To je čak i zdravo. Imenovanje emocija daje nam pristup alatkama koje nam pomažu da ih prevaziđemo.

Laž 3: „Jedna osoba ne može ništa da promeni.”

Ova laž deluje praktično. Logično, čak. Suočeni s ogromnim problemima kao što su klimatske promene, nejednakost, nepravda—lako je poverovati da naši mali koraci ništa ne znače.

Ali bihejvioralna nauka kaže drugačije. Efekat socijalne zaraze (Christakis & Fowler, 2007) pokazuje da naše ponašanje utiče na druge i kada toga nismo svesni. Jedna osoba koja odluči da deluje—da progovori, reciklira, glasa, volontira—može pokrenuti lančanu reakciju daleko širu nego što zamišljamo.

A osim toga, svet se ne menja samo velikim pokretima—oblikuju ga i tihi, svakodnevni trenuci. Reč ohrabrenja. Odluka da se pojaviš. Da uradiš sledeću ispravnu stvar.

Istina: Jedna osoba može da napravi razliku—pogotovo kad veruje da može.

Okvir za oslobađanje od laži

Pa kako da prestanemo da se držimo lažnog osećaja sigurnosti i počnemo da živimo u slobodi istine—čak i kad je neprijatna? Evo jednostavnog okvira u tri koraka:

Imenuj je

Počni tako što ćeš nazvati priču koju sebi govoriš. Budi iskren/a i blag/a prema sebi. Bez osude—samo svesnost.

„Stalno sebi govorim da će ovo proći, ali ne verujem u to.”

„Kažem da sam dobro, ali nisam.”

„Želim da verujem da ne mogu ništa da promenim, ali znam da govori strah.”

Samo imenovanje laži, naglas ili u dnevniku, počinje da slabi njen uticaj.

Razmisli šta je ispod nje

Svaka laž nešto štiti. Strah od razočaranja. Od toga da izgledamo glupo. Od pokušaja i neuspeha.

Pitaj se: Šta me plaši u tome da kažem istinu?

Ovaj korak nije o „popravljanju” straha—već o njegovom razumevanju. Svesnost rađa saosećanje.

Izaberi istinu, pa akciju

Kada je laž ogoljena, a strah imenovan, zapitaj se: Iz koje istine želim da živim? I: Koji mali korak mogu da napravim iz tog mesta?

Istina ne mora biti dramatična. Može biti jednostavna kao:

„Danas nisam dobro—and to je OK.”

„Možda se stvari neće vratiti na staro, ali mogu da izgradim nešto novo.”

„Ne mogu da rešim sve, ali mogu da donesem ovu jednu odluku.”

Iz te istine, otvara se novi put.

Sloboda istine

Oslobađanje od utešnih laži ne znači gubitak nade. To znači da se oslanjamo na nešto stabilnije od poricanja.

Jer kad prestanemo da se pretvaramo da je sve u redu, možemo početi da gradimo nešto što zaista jeste.

Kad odbacimo skriptu „normalnog”, možemo početi da pišemo novu priču.

Kad priznamo da nismo u redu, stvaramo prostor za ozdravljenje.

Kad prestanemo da govorimo „ne mogu ništa da promenim”, dajemo sebi dozvolu da pokušamo.

I tu leži prava moć—ne u iluziji kontrole, već u jasnoći koja dolazi kada smo dovoljno hrabri da prestanemo da lažemo, samo da bismo se osećali „u redu”.

Istina može biti neprijatna. Ali je i oslobađajuća. I možda je baš ona prvi korak ka nečemu boljem.

(Ona.rs/psychologytoday)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.