Potrošila sam oko 43.000 evra na lice kad sam napunila 40, a i dalje ne smem da se pogledam u ogledalo

Fluorescentno svetlo u čekaonici dermatologa nemilosrdno je prema svima. Čak i devojke u dvadesetim, koje bezbrižno skroluju telefone, izgledaju umorno. U jednom trenutku uhvatim svoj odraz u staklu i instinktivno skrenem pogled. Posle 47.000 evra uloženih u razne estetske procedure, čovek bi pomislio da sam taj refleks prevazišla. Ali nisam. I dalje izbegavam ogledala kao da su mesto na kojem se susrećem sa sopstvenim strahom.

Četrdesetu sam napunila pre tri godine. Od tada sam prošla sve što savremena estetika nudi, zatezanja, filere, botoks, lasere. Novac sam skupljala godinama, radila u marketingu, štedela i racionalno verovala u jednostavnu računicu, ako popraviš spolja, popraviće se i iznutra. Ispostavilo se da je to bila najveća zabluda.

Sve što sam pokušala, i šta je ostalo iza toga

Počelo je bezazleno. Jedna injekcija botoksa dve nedelje nakon rođendana, jer sam bila ubeđena da su mi se bore oko očiju pojavile preko noći. Medicinska sestra koja mi je to radila bila je mlađa od mene, sa kožom koja je izgledala kao filter. Rekla mi je da ću biti oduševljena. I bila sam, kratko.

Onda sam primetila da mi je čelo ukočeno, a donji deo lica deluje opuštenije nego ranije. Sledeći korak bili su fileri. Zatim su obrazi počeli da izgledaju neprirodno u odnosu na vrat. Uvela sam radiofrekvenciju, pa laser. Svaki pokušaj da nešto "popravim" otvarao je novo nezadovoljstvo, kao igra bez kraja u kojoj stalno jurite sledeću verziju sebe.

Zamka u ogledalu o kojoj niko ne govori

Sve te procedure rade. Koža je zaista glađa. Linije su blaže. Ljudi vam govore da izgledate sveže, ali ne znaju tačno šta se promenilo.

Ali osećaj ostaje isti.

I dalje gledam sebe u svakom izlogu, svakom ekranu telefona, svakoj refleksiji. Samo što sada ne gledam lice koje stari, već lice u koje je uloženo 47.000 evra, i koje uprkos svemu tome nije donelo mir.

U prvom braku, koji se završio kada sam imala 34, sećam se usamljenosti koja boli. Sedite pored nekoga, a osećate se potpuno sami. Ali ova vrsta usamljenosti je drugačija. Ovo je trenutak kada se otuđite od sopstvenog lica. Od sebe. A od sebe ne možete da odete.

Šta sam zapravo kupila

Tek kada sam sabrala sve, shvatila sam razmere. Tih 47.000 evra moglo je da bude terapija godinama, putovanje koje menja perspektivu, sigurnost koja umiruje. Umesto toga, dobila sam lice koje u određenom svetlu izgleda mlađe i osećaj koji se nije pomerio ni za milimetar.

Najgori deo, iskreno, nije ni novac. Nije ni bol. Sećam se jednog laserskog tretmana kada sam toliko jako stezala stolicu da su mi zglobovi pobeleli. Taj bol sam čak i opravdavala, kao da ga zaslužujem jer starim.

Pravi bol dolazi ujutru, kada izbegnem da se pogledam u ogledalu dok perem zube.

Istina koju svi znamo, ali je ne izgovaramo

Na jednom okupljanju sam slušala žene kako komentarišu lice druge žene, analiziraju svaki zahvat kao da je predmet. Htela sam da kažem, da priznajem, da pokažem koliko su takve reči surove. Nisam. Ćutala sam, kao i svi.

Živimo u svetu u kojem svi nešto rade na sebi, a niko to ne priznaje. Slavimo "prirodno starenje", ali znamo da iza toga stoje najbolji doktori. Pretvaramo se da pritisak ne postoji, dok istovremeno trošimo milijarde pokušavajući da ga ispunimo.

Nisam počela sa procedurama jer sam mrzela svoje lice. Počela sam jer sam se plašila da ću postati nevidljiva. U svetu u kojem se vrednost žene meri kroz izgled, svaka bora deluje kao gubitak prostora, pažnje, važnosti.

Gde je izlaz

Pre tri meseca otkazala sam sledeći termin za botoks. Ne iz revolta, nego iz umora. Umora od zakazivanja, od modrica, od stalnog preispitivanja da li izgledam prirodno ili preterano.

Strah nije nestao. I dalje se javi kad vidim fotografiju iz lošeg ugla. Ali učim da ga ne rešavam odmah novim tretmanom.

Shvatila sam nešto što nisam želela da priznam, strah od starenja je zapravo strah od kraja, samo upakovan tako da ga društvo lakše prihvati. I nijedna injekcija ne može to da popuni.

Pre neki dan sam se pogledala u izlogu i na sekundu videla lice svoje majke. Ne ono zategnuto i ispeglano koje sam pokušavala da održim, već ono pravo. I prvi put nisam osetila paniku. Osetila sam prepoznavanje.

Možda čak i mir.

Ne radi se o tome da treba da volite svaku boru ili da je želja da izgledate mlađe pogrešna. Pritisak je realan i jak. Ali postoji razlika između odluke koja dolazi iz brige o sebi i one koja dolazi iz tihe, uporne ideje da niste dovoljno dobri takvi kakvi jeste.

Novac je potrošen. Efekti će izbledeti.

Ali lekcija ostaje, problem nikada nije bio u licu koje gledam. Problem je bio u tome što sam verovala da ga treba popraviti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.