Šta deci zaista treba za polazak u školu: Ovo sam shvatila tek kada sam počela da spremam ćerku za prvi razred

Postoje datumi koje dugo gledate u kalendaru, a onda, kada im se približite, nekako očekujete da će se vreme usporiti. Prvi dan škole je jedan od njih.

Do juče mi je delovalo da je septembar dovoljno daleko. Ima vremena za sve. Za ranac, pribor, garderobu, za razgovore o tome šta je čeka, za one male pripreme koje roditelj pravi dok pokušava da dete ubedi da je škola pre svega uzbudljiva, a tek onda ozbiljna.

A onda shvatite da je ostalo pet dana.

I da dete, sasvim mirno, jede doručak dok vi u glavi pravite spisak od najmanje trideset stavki.

Ranac? Nemamo, i stvarno ne razumem više koji je zbog čega dobar, a uz koji će da iskrivi kičmu.

Sveske? Uskoro.

Pribor? Navodno je potreban još jedan komplet "za svaki slučaj".

Garderoba? To je već posebna tema.

Obuća? Dobro pitanje. Koliko pari obuće je zapravo potrebno detetu koje će od septembra u jednom danu preći put od učionice do školskog dvorišta, sportske sale, možda parka i nazad do kuće?

I tu sam shvatila jednu stvar - priprema za školu zapravo nije kupovina. To je mala vežba iz roditeljske logistike.

Dete želi lepo. Roditelj želi praktično. Budžet ima svoje mišljenje.

Ako ste roditelj deteta školskog uzrasta, verovatno poznajete ovu malu porodičnu pregovaračku situaciju.

Dete vidi nešto što mu se dopada i smatra da je pitanje rešeno.

Roditelj vidi cenu, vremensku prognozu, školsku salu, blato, kišu, rast stopala i činjenicu da će se nove patike verovatno vratiti kući iz škole u stanju u kojem bi forenzičar imao šta da istražuje.

I svi imamo svoje argumente.

"Ove su mi najlepše."

"Ali da li možeš u njima da trčiš?"

"Mogu."

"A šta ako pada kiša?"

"Nema veze."

"Ali ima, i skupe su da bi ih nosila samo ponekad."

Tišina.

Pregovori se završavaju tako što dete ipak dobije ono što mu se dopada, a roditelj pokušava da pronađe model koji će zadovoljiti i estetiku i ono mnogo manje glamurozno pitanje: da li će preživeti školsku godinu?

Zato mi se čini da je kod dečje obuće najteže pronaći ravnotežu između onoga što dete želi i onoga što mu zaista treba.

I nije stvar samo u tome da postoji "jedan dobar par".

Školski život je prilično dinamičan. Postoji obuća za svakodnevni odlazak u školu, nešto što može da izdrži školsko dvorište, patike za fizičko, park, šumu, a onda i obuća za vikende, rođendane, izlete i sve one spontane situacije u kojima roditelj shvati da dete odjednom više nema nijedan par koji mu odgovara.

Zbog toga sam ove godine, prvi put, počela da razmišljam o obući manje kao o modnom dodatku, a više kao o delu dečje svakodnevice.

Ono što kupimo za školu mora da prati njihov život, ne samo njihov autfit

Mi odrasli, lako zaboravimo koliko se deca kreću.

Mi kupimo patike, obujemo ih i uglavnom razmišljamo o tome kako izgledaju uz farmerke. Dete će iste te patike nositi dok trči, skače, penje se, sedi na podu, igra se u dvorištu i verovatno će ih jednom nogom vući po trotoaru dok pokušava da zakoči trotinet.

To menja perspektivu.

Kada sam počela da pravim spisak za školu, shvatila sam da mi zapravo nije potreban jedan "savršen" par obuće, već nekoliko dobro odabranih stvari koje imaju svoju svrhu.

Za svakodnevno nošenje najvažnije mi je da postoji model koji može da izdrži tempo školskog dana. Za fizičko je logično imati posebne patike koje dete može bez razmišljanja da spakuje u ranac. Za školu su potrebne i udobne i praktične, a za jesenje izlete i boravak napolju poželjno je imati nešto što neće zahtevati roditeljsku intervenciju na svakih pet minuta.

Upravo zato mi je praktično kada na jednom mestu mogu da pogledam različite opcije, umesto da svaku stvar tražim na drugoj adresi.

Deichmann mi je u tom smislu bio jedno od logičnih mesta za obilazak, jer ima veliki izbor obuće za različite situacije, od svakodnevnih modela do patika za sport i papuča za školu. Posebno mi znači i to što se među ponudom nalaze poznati sportski brendovi, ali i robne marke samog Deichmanna, pa je moguće birati u skladu sa potrebama, ali i budžetom.

A budžet je, kada imate dete koje raste, kategorija za sebe.

Najskuplja stvar nije uvek i najpametnija kupovina

Postoji jedna roditeljska zamka u koju sam više puta upala, a to je ideja da je kvalitet automatski proporcionalan ceni.

Naravno da kod obuće ne treba štedeti na stvarima koje su važne za svakodnevno nošenje. Ali isto tako nema mnogo smisla kupiti najskuplji model ako dete iz njega preraste broj pre nego što stigne da ga pošteno iznosi.

Dečja stopala, naime, nisu naročito zainteresovana za našu ekonomsku računicu.

Zato mi je važan odnos cene i kvaliteta. Ako nešto treba da kupimo u nekoliko različitih varijanti, mnogo je praktičnije kada postoji ponuda za različite budžete, a da pritom ne moramo da pravimo kompromis sa osnovnim stvarima koje obuća treba da pruži.

I možda je baš to najveća prednost kada kupujete za decu - ne morate svaku kupovinu da pretvorite u veliku investicionu odluku.

Nekad su sasvim dovoljne dobre patike za školu, praktične sandale i jedan kvalitetan par za sport, a ostatak se dopunjava kako se ukaže potreba.

Jer ako postoji nešto što sam naučila kao roditelj, to je da spisak "šta sve detetu treba" nikada nije konačan.

A onda shvatite da se ne pripremate samo za školu

Najčudniji deo cele ove priče je što dok birate sveske, ranac i patike, zapravo pripremate dete za nešto mnogo veće.

Za prvi put kada će samo morati da pronađe učionicu.

Za prvi dan kada možda neće znati s kim da sedne.

Za novu učiteljicu, nove drugare, pravila, obaveze i raspored.

Za činjenicu da više nije samo dete koje neko dovodi i odvodi iz vrtića, već mala osoba koja polako dobija sopstveni ritam, odgovornosti i svet izvan kuće.

Možda zato roditelji toliko pažljivo biraju te sitnice.

Nije stvar samo u rancu. Nije stvar samo u novim patikama.

To je naš pomalo nespretan način da kažemo - spremni smo da te pustimo u nešto novo, ali ćemo se potruditi da ti ništa ne fali.

I dok ona bira šta joj je lepo, ja proveravam šta je praktično. Ona gleda boju, ja gledam đon. Ona zamišlja prvi dan škole, ja razmišljam da li će joj taj broj odgovarati i u oktobru.

Verovatno ćemo se još nekoliko puta predomisliti.

Verovatno ćemo nešto zaboraviti.

Verovatno će ubrzo dolaziti kući doći sa blatnjavim patikama, jednom izgubljenom gumicom i pričom o nečemu što meni u ovom trenutku još uvek nije ni palo na pamet.

I to je, valjda, škola.

Ne možeš baš sve da pripremiš.

Možeš samo da spakuješ ono što možeš, obuješ dete u nešto udobno, proveriš da li je ranac zakopčan i pustiš ga da napravi prvi korak.

A onda shvatiš da je taj prvi korak mnogo veći nego što izgleda.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.