Velikan naterao svet da progleda i svedoči užasima u Africi, osvojio Pulicera, počinio suicid zbog trauma

Istoriju ljudskog roda obeležile su velike promene, strahote i užasi, a oni najhrabriji među nama izveštavali su javnost o počinjenom zlu, rizikovali i dali život kako bi izneli istinu na videlo; upravo ti retki čuvari slobode i časti pokrenuli su lavinu promena i time dokazali da fraza "jedan čovek može da promeni svet" - ima svoje temelje u stvarnosti.

Foto-reporter Kevin Karter, mladić bele puti koji se borio protiv "svojih", zarad pravde i čovekoljublja, naterao je svet da progleda i svedoči užasima u Južnoj Africi.

Protiv svoje "krvi"

Kevin Karter je odrastao u Južnoj Africi u religioznoj porodici srednje klase i kao svako bezbrižno dete nije imao mnogo znanja o hororima društva - iako je detinjstvo provodio u vremenu "aparthejda". Međutim, kako je radoznali dečak stasavao u tinejdžera, svedočeći kako mladići tamne boje kože bivaju hapšeni bez razloga, počeo je da se buni protiv svoje porodice koja, kako navodi, "nije imala ništa protiv zlog sistema".

Vođen željom da promeni nešto u svetu, napustio je farmakološke studije i pridružio se vojsci. Tokom služenja, boravio je u kafiću u kojem je svedočio sceni maltetiranja "crnog" konobara - ustavši da ga brani, zadobio je batine i pretnje.

Ubrzo potom, nakon bombaškog napada u Južnoj Africi, u kojem je ubijeno 19 ljudi, poželeo je da prikaže svu brutalnost "aparthejda"  - i tako ga porazi. Počevši kao sportski novinar  u "Johannnesburg Star", brzo je došao do mesta foto-reportera i tim potezom otpočeo je svoje upisivanje u istoriju.

Bio je prvi reporter koji je zabeležio krvavu praksu kažnjavanja crnaca - stavljanje automobilskih guma oko vrata i polivanje istih benzinom, prouzrokovajući da osoba izgori živa.

- Bio sam zgrožen onim što sam video. Ali onda su ljudi počeli da pričaju o tim fotografijama... osetio sam da možda moji postupci nisu uzalud. Svedočiti nečem tako brutalnom možda i nije loša stvar - govorio je.

Fotografija vredna Pulicera i života

Karter, pobunjenik u duši, osećao je da želi i može više, a devedesete su mu donele priliku "vrednu života". U dogovoru sa UN-om, Kevin i njegov prijatelj Hose Silva, kao jedni od retkih apolitičnih foto-reportera, bili su zaduženi da izveštavaju o slučajevima gladi u Južnom Sudanu.

Zadatak je bio jednostavan - zajedno sa volonterima fotografisaće hranu koja se dostavlja ugroženim licima. Ali niko nije mogao da ih pripremi na ono što će zateći.

I posle toliko godina, ove fotografije izazivaju bes, gnev i suze, ali tada, 1993. izazvale su šok. Svet je otvorio oči i prvi put uvideo da nismo ni blizu humanoj, plemenitoj civilizaciji koja je odbacila robovlasništvo i sve te nesreće prošlog doba.

Kevin je fotografisao devojčicu kako leži na zemlji, slomljena od gladi, dok iza nje vreba lešinar, spreman da se gosti njenim telom, nakon što izdahne.

Foto-reporter je izjavio da je oterao lešinara, ali da je ubrzo morao da se ukrca u helikopter i krene dalje. Fotografija je prodata "The New York Times" magazinu, a godinu dana kasnije donela je Kevinu Pulicerovu nagradu - najveću čast o kojoj jedan reporter sanja.

Dete je preživelo, ali Kevin nije bio tu da posvedoči činjenici da je spasao jedan život. Tek mnogo godina kasnije, novinari su došli do oca deteta koji je rekao da je ustvari bio u pitanju dečak a ne devojčica, po imenu Kong Nyon, koji je preminuo četiri godine nakon nastanka fotografije, od groznice.

U međuvremenu bio je jedini koji je uspeo da fotografiše tri člana zloglasne neonacističke policije Južne Afrike "Afrikaner Weerstandsbeweging" tokom invazije, a ta fotografija je takođe obišla ceo svet i poslužila kao glavno oružje za kampanju.

Samo četiri meseca nakon uručivanja životnog priznanja, Karter je počinio samoubistvo.

- Jako mi je žao. Bol života nadvladava radost do te tačke da radost prestaje da postoji. U depresiji. Bez telefona. Bez novca za alimentaciju. Proganjaju me vividne uspomene ubijanja, leševa, besa i bola; uspomene ranjene i izgladnele dece, ludaka sa pištoljima, egzekutora... Otišao sam da se pridružim svom kolegi Kenu, ako budem te sreće - napisao je u oproštajnom pismu.

Nameće se utisak da heroji dolaze u svim oblicima i zanimanjima, da svi oni koji se nisu bojali da stanu na bojno polje, iako u ruci nisu držali pištolj već foto-aparat, zaslužuju svoje mesto u večnosti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.