Njega je otkrio Kusturica, a izgubila cela Jugoslavija: Tragična priča dečaka sa Baščaršije

Bio je miljenik nacije, lice u koje su se svi zaljubili dok su još bili klinci – a završio je sam, u planinskoj kućici, sa konopcem oko vrata. Njegovo lice je bilo simbol jedne ere, njegov glas nežan, duša ranjena. A sve je počelo sasvim slučajno, jednim susretom na Baščaršiji.

Od sarajevskih ulica do svetskih festivala: Kako je slučajno postao zvezda

Davor Dujmović rođen je 20. septembra 1969. godine u Sarajevu. Nije imao glumačku školu. Nije ni sanjao da će stati pred kamere – želeo je da bude kuvar. Ali sudbina je imala drugi plan.

Emir Kusturica ga je sreo dok je, kao tinejdžer, prodavao novine na Baščaršiji. Bio je to dan koji mu je promenio život. Režiser je tražio autentično lice za ulogu Perhana u filmu "Dom za vešanje" i kada je spazio Davora – znao je. Taj pogled, ta ranjivost, ta sirova istina u njegovom držanju – to nije mogla da ponudi nijedna akademija.

"Sjeo je do mene i pitao: 'Hoćeš da glumiš?' Rek'o sam – što da ne? Nisam ni znao o čemu se radi." – prisetio se kasnije Davor tog susreta.Njegova prva filmska uloga učinila ga je ikonom. Film je osvojio Kanski festival. Davor je osvojio srca publike.

"Bio sam dijete, nisam znao kako se nosiš s tim svijetom"

Sa slavom je došlo i sve drugo. Novac. Ubrzani život. Ali i praznina.

Nakon uloge u "Domu za vešanje", Davor je glumio i u Kusturičinom "Otac na službenom putu", ali i kultnim ostvarenjima "Sećaš li se, Dolly Bell?" i "Time of the Gypsies". Iako su mu predviđali zavidnu karijeru, iza kamere je ostajao dečak koji nije znao šta znači postati neko, niti je imao kome da se obrati kada je počeo da tone.

Početkom devedesetih Davor se seli u Beograd, gde nastavlja da glumi, između ostalog u seriji "Top lista nadrealista" i filmu "Mi nismo anđeli".

Ali ono što je publika gledala na ekranu bilo je samo parče njegove stvarnosti. Ispod površine – rastao je bol.

Bitka sa demonima: Heroin, rat i izdaja

Sa slavom je došla i droga. Prvi put je probao heroin u kasnim tinejdžerskim godinama. Nije razumeo opasnost. Bio je okružen ljudima koji su mu, kako je sam govorio, "nudili spas, a gurali ga dublje".

"Uzeo sam jednom da probam. I to jednom je bilo dovoljno." – rekao je u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Tokom rata se vratio u Sarajevo, ali je ubrzo shvatio da tamo više ne pripada. Njegovo ime je bilo poznato, ali mesto za njega nije postojalo. Neki su mu zamerili što je radio u Srbiji. Drugi su ga gledali kao izdajnika.

U Beogradu je pokušavao da se očisti. Govorio je o tome da želi da pomogne mladima, da otvori centar za rehabilitaciju. Ali, nije imao podršku. Bio je sam.

Povratak u rodnu Bosnu i poslednji pozdrav

Pred kraj života, povukao se u planinsko selo Slavogora kod Višegrada. Živeo je u kući svojih prijatelja, pokušavajući da pronađe mir daleko od droge, daleko od gradova koji su ga gutali.

Ali 31. maja 1999. godine, u 29. godini, Davor Dujmović je digao ruku na sebe. Na tavanu planinske kuće, vezao je konopac i otišao tiho, kako je i živeo – u tišini, van reflektora koji su ga jednom obasjali.

Legenda izgubljenog deteta bivše Juge

Davor nikada nije završio akademiju, nikada nije imao menadžera, nikada nije igrao po pravilima. Ali je ostavio trag koji i danas boli.

Njegovi likovi su bili stvarni. Nisu glumili bol – oni su ga živeli. U njemu je bilo nečeg što publika prepoznaje samo jednom u generaciji: nevinost koja ne zna da se brani.

Njegova tragična priča podseća na cenu koju plaćaju oni koji prerano zasijaju.

Za kraj – njegova istina

"Ljudi su me voljeli zbog Perhana. A ja nisam znao voljeti sebe."

Ova rečenica ostaje kao epitaf jednoj duši koja je mogla da pomeri svet – da joj je samo neko pokazao kako.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.