100 godina od rođenja Marlona Branda: Šarmantan, sirov i brutalno iskren u ulogama i životu

Danas se obeležava 100 godina od rođenja Marlona Branda, zamišljenog genija, "lošeg" dečaka, barda glumišta, za kojeg mnogi tvrde da je bio najveći glumac svih vremena.

Prkosio je očekivanjima, odbijao da igra po pravilima, osporavao autoritet, imao je svoje demone, profesionalne neuspehe i lične tragedije. U njegovom privatnom životu malo toga je nosilo epitete kojima se opisivala njegova lepota. Sve to opisao je u autobiografiji "Pesme koje me je naučila moja majka" iz 1994.

Marlon Brando je rođen 3. aprila 1924. u Omahi, Nebraska, gde je njegova porodica živela do preseljenja u Ilinois, kada je imao šest godina. I otac i majka su mu bili alkoholičari, a otac posebno problematičan. Brandov bes prema ocu trajao je celog života.

Glumac je imao dve starije sestre, Džoselin i Fransis. Frensis Brando je postala umetnica, a Džoselin Brando glumica, nastupajući na Brodveju u "Desire Under the Elms" Judžina O’Nila i "Mourning Becomes Electra". Pojavila se u filmovima "The Big Heat" i "Mommie Dearest", imala je uloge u televizijskim serijama "Alfred Hitchcock Presents" i "Little House on the Prairie", a bila je i stalni lik u hit seriji "Dallas".

Brandove teške tinejdžerske godine i spas u glumi

Izbačen iz srednje škole zbog lošeg ponašanja, Brando je sa 16 godina poslat na vojnu akademiju u Minesoti, koju je pohađao i njegov otac. Morao je da napusti i ovu školu i uputio se u Njujork, gde su njegove sestre studirale Pozorište i umetnost.

U Njujorku, Brando se upisao u Glumački studio Li Strazberga, gde je učio kod čuvene učiteljice Stele Adler, koja je predavala glumačke tehnike koje su se oslanjale na emocionalno pamćenje. Uzela ga je "pod svoje" i postala njegov mentor.

Na Brodveju je Brandova prva velika uloga bila u predstavi "Sećam se mame" iz 1944. godine. Njegova probojna uloga došla je tri godine kasnije kao Stenli Kovalski u drami Tenesija Vilijamsa "Tramvaj po imenu želja". Brando je u to vreme odbijao holivudske filmske uloge jer nije želeo da se zaglavi u dugoročnom filmskom ugovoru.

Za svoju prvu filmsku ulogu 1950. godine, "Muškarci", Brando je igrao paraplegičnog ratnog veterana. Da bi se spremio za svoju ulogu, koristio je invalidska kolica i proveo mesec dana u bolnici za pacijente sa invaliditetom.

Svoju ulogu Stenlija Kovalskog je ponovio 1951. godine u filmskoj verziji "Tramvaj zvani želja" sa režiserom Eliom Kazanom. To mu je donelo prvu nominaciju za Oskara. Nastavio je da glumi u "Viva Zapata!" 1952. godine, zasluživši drugu nominaciju za Oskara, a zatim je igrao Marka Antonija u "Juliju Cezaru" 1953. godine, zasluživši svoju treću uzastopnu nominaciju za Oskara.

Jedna od Brandovih najpoznatijih uloga došla je 1955. u filmu "Na dokovima Njujorka", kada je igrao bivšeg borca Terija Maloja. Čuvena scena u kojoj Brando uzima rukavicu koju je ispustila koleginica Eva Mari Sejnt i stavlja je na svoju ruku improvizovana je na probi, a reditelj Elia Kazan ju je zadržao za snimanje. Uloga je Brandu donela prvog Oskara.

Druga strana kamere i neuspesi

Glumac se pojavio u filmu "The Fugitive Kind" iz 1960. godine, zasnovanom na drami Tenesija Vilijamsa "Orfej se spušta". Sa ovom ulogom postao je drugi glumac, posle Elizabet Tejlor, koji je plaćen milion dolara za filmsku ulogu.

Prelazeći na drugu stranu kamere, Brando je režirao jedan film "Jednooki džakovi" 1961. godine, sa svojom malenkošću i Karlom Maldenom u glavnim ulogama. Bio je to finansijski neuspeh, koji je koštao šest miliona dolara.

Tokom 1960-ih, Brando je snimio niz neuspešnih filmova, uključujući filmove"Ružni Amerikanac" 1963, "Priču za laku noć" 1964. i "Potera" 1966. godine, sa Džejn Fondom i Robertom Redfordom u režiji Artura Pena. Jedni su kritikovali "Poteru", ali su drugi rekli da je Brandovo izvođenje potcenjeno.

Blistavi povratak na presto u "Kumu"

Zaljubivši se u južni Pacifik, Brando je 1966. godine kupio Tetiaroa, ostrvo od 27 kvadratnih milja i posedovao ga do kraja života. Sanjao je o naprednim tehnološkim planovima za svoju imovinu kao što su instaliranje solarne energije, izgradnja staništa za divlje životinje, pretvaranje algi u dodatak ishrani i stvaranje mesta za beg za umetnike i mislioce. Tetiaroa je teško oštećen uraganom 1983. Danas je ostrvo mesto vrhunskog ekološkog odmarališta.

Posle niza neuspešnih filmova, Brando se vratio glumi igrajući Don Vita Korleonea u filmu "Kum" 1972. Rukovodioci holivudskog studija nisu bili oduševljeni njegovim angažovanjem, ali je reditelj Frensis Ford Kopola naterao Branda da polaže "filmski test" koji je toliko impresionirao da su promenili svoje mišljenje.

Osvojivši Oskara 1973. za "Kuma", Brando je poslao ženu obučenu u odeću Apača po imenu Sačin Litlfder da odbije nagradu u njegovo ime.

- On sa velikim žaljenjem ne može da prihvati ovu veoma velikodušnu nagradu - rekla je ona, navodeći "tretman američkih Indijanaca danas" od strane filmske i televizijske industrije.

Sporni "Poslednji tango u Parizu"

Brando se pojavio u 1972. u "Poslednjem tangu u Parizu". Lik kog glumi Marlon Brando, Pol, siluje lik glumice Marije Šnajder, Žan, koristeći štapić putera neposredno pre čina. U intervjuu za "Daily Mail" 2007, Šnajder je rekla da scena nije bila u originalnom scenariju i da su joj Brando i Bertoluči rekli da će se to desiti neposredno pre nego što su počeli da snimaju. Scena je nasilna i uznemirujuća, a Pol udara Žan i penetrira u nju dok ona plače. Šnajder je jasno rekla, osećanja koja vidimo na ekranu nisu samo gluma - ona su stvarna.

Scena je postala meta ponovnog razmatranja od 2016. godine, kada je video-klip iz 2013. u kojem je Bertoluči govorio o filmu postao viralan. Režiser je priznao da je Šnajder u poslednjem trenutku iznet detalj o puteru, jer je želeo da njeno poniženje i bes na ekranu budu stvarni.

- Želeo sam da Marija oseća, a ne da glumi - rekao je.

Šnajder je rekla da joj se Brando nije izvinio nakon scene, ali da su generalno imali blizak odnos i da su ostali prijatelji nakon završetka snimanja. Glumica je takođe rekla da se osećala manipulisanom od strane Bertolučija tokom snimanja filma i da ju je reakcija javnosti na film, koji je zaradio i pohvale i kritike zbog svog eksplicitnog sadržaja - dovela u nepriliku, kako je sama rekla:

- Ljudi su mislili da sam ja kao žena iz filma -  etiketirajući je zauvek.

Posle toga, usledilo je čuveno papreno naplaćivanje 20-minutne uloge, kada je Brando tumačio oca superheroja u filmu "Supermen".

Režiser Frensis Ford Kopola i Brando se nisu slagali kada su 1979. snimili "Apokalipsu sada". Njih dvojica su se sukobili oko toga kako će se glumac sa viškom kilograma pojaviti na ekranu, a Brando se pojavljivao u mračnim scenama koje nisu otkrivale stepen njegovog dobijanja na težini.

Porodična tragedija i zdravstveni problemi

U maju 1990. Brandov 32-godišnji sin Kristijan pucao je i ubio Daga Droleta, koji je bio dečko njegove ćerke Čejen Brando. Čejen je bila u osmom mesecu trudnoće i tvrdila je - lažno - da ju je Drolet fizički zlostavljao. Ona je sebi oduzela život pet godina kasnije sa 25 godina. Kristijan je odslužio pet godina zatvora zbog ubistva iz nehata, a umro je od upale pluća u 49. godini 2008. godine.

Brando je u to vreme snimio komediju "Brucoš" u kojoj je ismevao svoj lik "Kuma", a njegov poslednji završeni film bio je "The Score" 2001. sa Robertom De Nirom i Edvardom Nortonom. Prema filmskom predanju, Brando je često odbijao da nosi pantalone na snimanju filma "The Score", zbog čega je bio primoran da ga snimaju samo izbliza i iznad struka.

Brando je u starosti patio od dijabetesa, zbog čega mu je oslabio vid, a imao je i rak jetre. Preminuo je 1. jula 2004. od respiratornih i srčanih oboljenja.

Članovi njegove porodice rasuli su njegov pepeo na Tahitiju i u Dolini smrti u Kaliforniji.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.