General Petar Živković: Kontroverzni političar nekadašnje Kraljevine o čijoj se homoseksualnosti govorilo

On je bio general i bliski saradnik kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je nakon Šestojanuarske diktature 1929. godine postavljen na položaj predsednika Ministarskog saveta, današnja funkcija premijera, na kojem je ostao sve do 1932. godine.

Petar Živković je bio srpski visoki oficir, jugoslovenski armijski general i političar. Učestvovao je u obaranju dinastije Obrenovića. Organizovao je i dvorsku oficirsku kliku Bela ruka, na čijem će čelu, kao jedan od podstrekivača Solunskog procesa, likvidirati Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Kao što je već rečeno, ovaj Negotinac (rođen 1. januar 1879), kao odani pristalica kralja Aleksandra bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Od 1931. bio je organizator, a od 1936. predsednik režimske reakcionarne političke grupacije Jugoslovenske nacionalne stranke. Od aprila 1941. bio je u emigraciji, kao pomoćnik ministra vojske u emigrantskim vladama.

Posle rata 1946. godine mu je suđeno u odsustvu, a u Jugoslaviji osuđen na smrt sa grupom Dragoljuba Draže Mihajlovića. Ipak, uspeo je da ostane u izgnanstvu u Velikoj Britanija i Francuskoj do smrti u Londonu 3. februara 1947.

A, sudeći prema glasinama koje su ga pratila čitav život, ne samo po beogradskoj čaršiji, već i po političkim i vojnik krugovima - čini se da je Živković bio i homoseksualne orijentacije.

Još davno je Telegraf.rs pisao o periodu njegove strahovlade koji je zataškan i objavljen u knjizi "Knez Pavle: Istina o 27. martu" (napisane na osnovu regentove privatne arhive) kada su glasine došle i do šire javnosti. Ovaj deo knjige je prenet u celosti:

"ORGIJE PIJANOG MAJORA

Petar Živković (1879-1947) je rođen u Negotinu, a umro je u Parizu. U majskom prevratu imao je neznatnu ulogu (trebalo je da otključa kapiju dvora, što mu je jedva uspelo), ali je ipak kasnije bio prihvaćen kao zaverenik. Posedovao je niz kompromitujućih dokumenata o (budućem kralju) Aleksandru i tako ga vezao za sebe, postavši vođa Aleksandrove kamarile koja je kasnije nazvana 'Bela ruka'.

Kralj Aleksandar I od Jugoslavije i kraljica Marija u Beogradu 1933. godine čekaju bugarskog kralja Borisa III. Foto: Wikimedia Commons/ Bulgarian Archives State Agency

Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Posle pobede srpske vojske kod Kumanova, njegova jedinica je poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove i časove provodili u pijančenju i orgijama.

Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude 'aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim'. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao 'kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske'. Živković je Apisu ovo dobro vratio tako, što je na zahtev regenta Aleksandra 'namestio' Solunski proces.

Kada je 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar suspendovao tzv. Vidovdanski ustav, svog vernog Petra Živkovića je postavio za predsednika vlade. Od 1931, Živković je, opet na zahtev kralja, osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku nacionalnu stranku u kojoj mu je pomoćnik bio Svetislav Hođera."

Politička igra pod paravanom skandala?

Reputaciju je dobio još u balkanskim ratovima, a na tzv. Drugom solunskom procesu 1918. je bio žigosan kao „pasivni pederasta”. Ipak skandal širih razmera sprečio je tada kralj Aleksandar lično, a kao rezultat ove kraljeve intervencije kasnije su se pojavile glasine da je i on Živkovićev ljubavnik.

Ovo je pomenuo u svojim memoarima i princ Đorđe Karađorđević zamerivši bratu: „Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem... On doduše ne juri žene... ali je u pozadini... Pričuvaj malo svoje vojnike od njega...“

Da stvari budu jasnije, ostaje senka i nad glasinama, s obzirom da su one nastale u jeku sukoba Živkovićeve "Bele ruke" i Apisove "Crne ruke". Apisovci su bili ti koji su, prema pisanju "Ekspresa" podneli tužbu vojnom sudu, zahtevajući da se Živković kao homoseksualac liši čina i svih odličja, a kao svedoka su naveli njegovog posilnog, vojnika koje je ovaj naterao na " bludni čin" preteći mu da će ga u protivnom poslati u prvi borbeni red.

Navodno se Živković nakon incidenta u Jedrenu obratio Apisu za pomoć i ovaj mu je pomogao kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske. No, tokom suđenja vojnik-žrtva je misteriozno isčezao, a ubrzo posle toga pukovnik Apis i drugi oficiri su izvedeni pred jedan drugi proces koji je počeo u Solunu 1917. pred prekim vojnim sudom samo sa jednom tačkom optužnice - priprema atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Na Solunskom procesu na smrt je osuđeno osam ličnosti, od kojih su u jaruzi pored Soluna 13. juna 1917. streljani Apis, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.