Ed Gin – istinita priča o čoveku koji je inspirisao najveće filmske monstrume i seriju koja je hit na Netflixu

Ime Eda Gina jedan je od najpoznatijih u istoriji američkog kriminala, a njegova zloslutna reputacija prevazišla je stvarni svet i postala inspiracija za neke od najpoznatijih horor filmova dvadesetog veka, uključujući "Psycho", "The Texas Chainsaw Massacre" i "The Silence of the Lambs". Njegova zloslutna figura i jeziva dela učinili su ga simbolom strave, dok Netflixova serija "Monster: The Ed Gein Story" ponovo prikazuje njegovu priču publici, fokusirajući se na sve aspekte njegovog života – od detinjstva i uticaja majke, preko njegovih prvih zločina, do užasnih rituala sa ljudskom kožom i hapšenja.

Augusta Gein – stroga, religiozna majka i njen uticaj

Ed je odrastao pod budnim okom svoje majke Auguste Vilhelmine Gin, žene snažne religioznosti i strogih moralnih uverenja, rođene 21. jula 1878. godine u La Krosu, u Viskonsinu, kao ćerka nemačkih imigranata.

Bila je žena snažne religioznosti, stroge discipline i dubokih moralnih uverenja. Udala se za Džordža Filipa Gina 1900. godine i rodila dva sina, Henrija i Edvarda. Porodica se 1915. godine preselila na farmu izvan Plejnfilda, gde je Augusta potpuno dominirala domaćinstvom i oblikovala život svojih sinova.

Augusta je od svojih sinova zahtevala apsolutnu poslušnost i izolovala ih od vršnjaka, naglašavajući im da žene i svet izvan kuće predstavljaju opasnost i izvor greha. Verovala je da su savremene žene nemoralne i da će ih božanska kazna uništiti. Redovno je poučavala sina Eda da žene predstavljaju zlo, da su prljave i nepoželjne, i često je predviđala da će ih Bog "očistiti" poplavom ili drugim kaznama. Ed je, uprkos ovim stalnim opomenama, idolizovao majku i postao opsednut njenom figurom, želeći da je zadovolji i bude blizak njenim uverenjima.

Nakon smrti oca 1940. godine i brata Henrija 1944. godine, Augusta je ostala sama sa Edom, koji je preuzeo njegu i svakodnevnu brigu o njoj. Njena smrt 29. decembra 1945. godine od posledica moždanog udara ostavila je Edvarda potpuno samog i emotivno razorila. On je njenu sobu zadržao u netaknutom, muzejsko-ritualnom stanju, dok je ostatak kuće postajao skladište užasa.

Stručnjaci ističu da je Augusta bila ključni faktor u njegovoj opsesiji sa ženama i smrću. Forenzičar Karol Liberman ističe: "Njegova shizofrenija učinila je da se oseća veoma usamljenim i napuštenim od majke, i možda je upravo zbog toga čuo glasove koji su mu govorili da mora pronaći drugu majku".

Augustin uticaj bio je očigledan: Ed je u kasnijim godinama tražio žene koje su ga podsećale na majku, kako u ubistvima, tako i u ritualima sa ljudskim telima. Njegovo kopanje grobova, pravljenje odeće i nameštaja od kože, pa čak i izrada kožnog kostima žene, bilo je direktno povezano sa njegovom željom da ponovo stvori ili zameni svoju majku.

Početak mračnih aktivnosti – iz grobova u kuću užasa

Nakon smrti svoje majke 1945. godine, Ed Gin je ostao potpuno sam na porodičnoj farmi u Plejnfildu, Viskonsin. Augusta je za njega bila centar sveta, autoritet i simbol žene, a gubitak majke probudio je duboku tugu i osećaj napuštenosti. U toj emocionalnoj praznini počeo je da istražuje granice između života i smrti, vođen opsesijom da "ponovo stvori" prisustvo svoje majke.

U njenoj odsutnosti, Ed pokušava da "vrati" majku kroz rituale i kontakt sa mrtvima. Njegov prvi susret sa grobovima počinje krajem 1940-ih i početkom 1950-ih. Ed pažljivo prati nekrologe u lokalnim novinama kako bi znao kada su žene preminule i kada je zemlja dovoljno mekana za iskopavanje. Posećuje groblja noću, tiho i pažljivo, selektujući isključivo žene koje su ga podsećale na njegovu majku, ili koje su imale fizičke osobine koje je on idealizovao.

Kada bi poneo telo iz groba, Ed nije želeo da ga samo sakrije – on je želeo da ga transformiše u deo svoje kuće, deo sveta koji kontroliše. Njegova opsesija majkom i ženama koje su joj sličile pretočila se u stvaranje užasnih, ali složenih objekata. Stolice, lampe, pa čak i posude, bile su prekrivene ljudskom kožom. Pronađeni su i različiti predmeti poput maski od ljudskih lica, pojaseva od bradavica, kao i kostimi – uključujući kompletan "ženski kostim" od ljudske kože, sastavljen od više delova tela, koji je nosio u ritualnim igrama po svojoj farmi pod mesečinom.

Ed je izveo savršenu distorziju realnosti: soba majke u kući ostala je netaknuta i uredna, gotovo kao muzej, dok je ostatak kuće bio prepun ostataka koje je pažljivo sakupljao. Svaki predmet koji je napravio bio je izraz njegovih unutrašnjih sukoba – fascinacije i straha, tuge i opsesije – i svaka njegova akcija bila je pokušaj da se ponovo poveže sa svojom majkom, da "stvori" ženu koja ga je oblikovala, ali koja ga je napustila smrću.

Psihološki koreni i priprema za ubistva

Ova praksa noćnih poseta grobljima i eksperimentisanja sa mrtvim telima pripremila je teren za ono što će uslediti: ubistva Bernis Vorden i Meru Hogan. Opsesija majkom i rituali sa telima nisu bili samo morbidna zabava – oni su oblikovali Edov moralni i psihološki svet, dopuštajući mu da u sopstvenoj percepciji "kontroliše" žene i da svojim delima pokuša da popuni prazninu koju je Augusta ostavila.

Svaka stolica, maska ili kostim bila je istovremeno i izraz ljubavi i užasa – pokušaj da se oživi majka, ali kroz najsurovije sredstvo koje je mogao da zamisli. U tom periodu, Ed Gin je prestao da bude samo usamljeni farmer; postao je arhitekta smrti, graditelj svojih rituala i predmeta, čija će otkrića šokirati svet kada policija konačno otkrije njegovu kuću 1957. godine.

Ubistva – Meri Hogan i Bernis Vorden

Ed Gin je priznao dva ubistva: Meri Hogan, vlasnicu kafane, koja je nestala 8. decembra 1954. godine, i Bernis Vorden, vlasnicu gvožđarije, čije telo je pronađeno 16. novembra 1957. godine obešeno naglavačke u šupi na Edovom imanju. Hogan, rođena u Nemačkoj i preseljena u Viskonsin, bila je u trenutku ubistva sama, a Ed je priznao da je njen lik podsećao na majku. Njeno telo nikada nije rekonstruisano u potpunosti, ali je njena lobanja pronađena u Edovom domu. Bernis Vorden, s druge strane, bila je 58-godišnja žena koja je vodila porodičnu radnju i bila aktivna u lokalnoj zajednici. Njeno telo, obezglavljeno i eviscerirano, pronađeno je pored kuhinje u šupi, dok je njeno srce bilo smešteno na šporet, što je tada okarakterisano kao mogući slučaj kanibalizma.

Hapšenje, priznanje zločina i dijagnoza

Ed je uhapšen 1957. godine nakon što je povezan sa nestankom Bernis Vorden.

Kada su policajci prvi put ušli u Ginovu kuću na njegovom imanju u Plejnfildu 1957. godine, zatekli su prizor koji je gotovo nadmašivao sve njihove najgore strahove. Počelo je sa šupom u kojoj je pronađeno telo Bernis Vorden, obešene naglavačke, bez glave i sa izvađenim unutrašnjostima, dok je njena glava bila u vreći, a srce pored šporeta. Policajci koji su prvi došli na lice mesta opisivali su osećaj šoka i neverice; jedan od njih je kasnije rekao da prizor izgleda kao "scena iz horor filma, ali mnogo gori jer je stvaran".

Druge službene beleške opisuju kako su neki od istražitelja morali da izađu na vazduh, jer su bili fizički uznemireni prizorom i mirisom, dok su neki zadržali profesionalnu hladnoću i odmah počeli da fotografišu, dokumentuju i skupljaju dokaze. Jedan od policajaca, Dejv Šarkej, koji je pregledavao predmete u kući, kasnije je izjavio: "Kad pogledaš kroz šupljine i kutije, shvatiš koliko je ovo planirano, koliko je ovaj čovek stvarno živeo u svom svetu grozote. Nije bila samo slučajna ludost, sve je bilo detaljno i sistematski složeno".

Osim što su bili šokirani, policajci su se suočili i sa psihološkim izazovom – morali su da ostanu profesionalni i da prikupljaju dokaze za slučaj, ali prizori ljudske kože i lobanja, odeće i predmeta napravljene od ljudskih ostataka, bili su izuzetno traumatični. Njihova dokumentacija i fotografije kasnije su postali ključni dokaz u suđenju i u medicinsko-psihijatrijskim procenama Gina.

Dakle, ono što čini Ginov slučaj posebno zlokobnim nisu samo ova ubistva, već obim i priroda ostataka pronađenih u njegovom domu: istražitelji su tamo dokumentovali više ljudskih lobanja, delove skeleta, činije napravljene od lobanja, abažure i stolice obložene ljudskom kožom, pojaseve od bradavica, maske od koža ženskih lica i – kako su popisali veštaci – odeću i korsete izrađene od ljudskog tkiva, te razne organe u teglama; ukupno su na imanju pronađeni ostaci najmanje deset žena, dok je sam Gein priznao da je eksumirao oko devet grobova i da je neke delove dobijao iz ekshumiranih tela, a ne direktno iz ubistava.

Zbog toga je važna jasna distinkcija: Gin je priznao ubistva dve žene, ali je takođe priznao i sistematsko iskopavanje grobova u pokušaju da prikupi "materijal" za svoje predmete, i veliki deo onoga što je policija pronašla bio je sastavljen upravo od ekshumiranih ostataka. Dakle, većina delova u kući nije bila rezultat novih ubistava, nego razaranja grobova. Istorijski izvori i stručne reference se slažu oko činjenice da je Gin priznao dva ubistva; oko drugih nestanaka iz tog perioda postojale su spekulacije i pokušaji povezivanja, a novine i kasnija literatura su navodile i misterioznu smrt njegovog brata Henrija tokom požara 1944. kao predmet sumnje, ali zvanična istraga tog događaja zaključila je da nije bilo dovoljno dokaza za ubistvo i smrt Henrija je formalno bila okarakterisana kao nesreća ili neobjašnjeni događaj bez osuđujuće veze. U praksi, Ginu se formalno nisu stavljale na teret druge smrti osim Vordenove i, iako je on priznao ubistvo Hogan, za druge nestanke nije procesuiran.

Važno je i ovo napomenuti: iako popularna kultura i graja oko slučaja često impliciraju da je on masovni ubica, pouzdani istorijski izvori (enciklopedije i istraživački tekstovi) jasno navode broj dva potvrđena ubistva i ostalo kao priznanja pljačkanja grobova i pronalaženja ostataka najmanje deset žena; nema verodostojnih dokaza koji bi kompletno potvrdili veći broj ubistava od strane Gina, osim spekulacija i neproverenih tvrdnji u popularnim prikazima.

Ed je priznao dva ubistva, kao i iskopavanje grobova i uzimanje tela, ali nikada nije osuđen jer je proglašen mentalno neuračunljivim. Dijagnostikovan mu je shizofrenični poremećaj, a nakon boravka u psihijatrijskim institucijama, 1968. godine proglašen je nepodobnim za suđenje po uobičajenim standardima. Ostao je u Mendota Mental Health Institute do smrti 26. jula 1984. godine u 77. godini života.

Uticaj na popularnu kulturu

Edov slučaj postao je arhetip za američke horore i inspirisao je likove kao što su Norman Bejts u "Psycho", Leatherface u "Texas Chainsaw Massacre" i Buffalo Bill u "The Silence of the Lambs". Njegove aktivnosti i jeziva kuća privukli su pažnju filmaša, pisaca i pesnika, a dokumentarne serije poput "Psycho: The Lost Tapes of Ed Gein" prikazuju audio-snimke njegovih razgovora sa policijom, gde se vidi kontradikcija između mirnog, tihog farmera i monstruoznog ubice. Netflixova serija "Monster: The Ed Gein Story" dodatno prikazuje britanske i američke glumce u ulogama Eda, njegove majke i žrtava, čime se istorijska priča približava široj publici i osvetljava psihološke korene Edovih zločina.

Njegova farma je izgorela 1958. godine, ali Edov mit i dalje opstaje kroz muziku, muzejske rekonstrukcije, knjige, kolekcionarske predmete, a danas postoji i "The Ed Gein Experience" u muzeju Graveface u Džordžiji, gde posetioci mogu videti rekreaciju njegove kuće i ostatke predmeta.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.