Moj otac je radio do smrti i zakleo sam se da ću ja drugačije živeti: Sada kad sam i ja u penziji, sve razumem

Penzija i rad su dve faze života koje često posmatramo kao suprotnosti - jedna označava kraj profesionalnih obaveza, a druga njihov vrhunac. Ipak, iskustvo pokazuje da odnos prema radu, rutini i slobodnom vremenu ne prestaje onog trenutka kada prestanemo da radimo. Za mnoge ljude, smisao, struktura i osećaj pripadnosti ne nestaju sa penzionisanjem, već postaju važan deo novog načina života. Upravo zato, pitanje kako pronaći ravnotežu između slobode i svrhe ostaje jednako važno i u penziji kao i tokom radnog veka.

Priča ovog čoveka govori o tome kako je njegov otac radio bukvalno do zadnjeg dana, ali da on ne želi da prati njegov put.

"Želeo sam da se penzioniše i da se opusti, da ide u lov, brine o svojim koker španijelima i dremka, ali on je osnovao svoju štampariju i želeo je da ga nadživi, pa je svakog dana odlazio u kancelariju. Čak i kada više nije mogao da vozi, moja majka ga je vozila.

Tada to nisam razumeo. Zašto ne uspori i ne uživa u poslednjim godinama.

Više od deset godina posle njegove smrti, otišao sam u penziju iz nastave i zakleo se da ću izabrati drugačiji put - planirajući dug, lagodan odmor od obaveza. Međutim, stvari su ispale drugačije nego što sam prvobitno zamišljao", kaže on na početku.

Bez strukture, mučio sam se da bilo šta uradim

"Kada sam zamišljao penziju, zamišljao sam da vežbam klavir, pišem, vežbam sa muzičkom grupom i posećujem porodicu. U početku sam uživao u slobodi, bez obaveza, alarma i rokova, ali ubrzo su mi sati postali besciljni.

Svaki dan je izgledao kao dobar dan za odlaganje obaveza. Svirajući klavir nekoliko minuta, nikada nisam naučio celu kompoziciju. Ili bih napisao nekoliko rečenica i otišao na probe, ali nikada nisam završio esej niti zakazao nastup.

Sa previše slobodnog vremena, ništa nije bilo završeno, i osećao sam se kao brod bez sidra, koji pluta gde ga struja nosi", kaže on.Ističe da mu je nešto i nedostajalo.

"Nedostajalo mi je zadovoljstvo precrtavanja završenih zadataka, kao i druženje sa studentima i kolegama koji zajedno rade na projektima.Shvatio sam da mi je potrebna rutina.

Shvatio sam da mom slobodnom vremenu treba struktura, pa sam počeo da planiram svoje dane: pisanje dva sata, zatim vežbanje klavira, pre nego što bih dizao tegove i išao u šetnju.

Sa svakom novom obavezom dolazila su i nova prijateljstva. Prišao sam trubaču i klarinetisti koji žive u mom komšiluku (muzičarima kojima sam ranije samo mahao), i osnovali smo ansambl. Sada vežbamo dva puta nedeljno.

Takođe, svakog utorka upoznajem nove muzičare na irskoj muzičkoj sesiji u pabu, a nova lica donose nove ideje na mesečnim radionicama pisanja.

Po prvi put posle penzionisanja, osetio sam zamah. Moj tekst je objavljen u časopisu, moj prijatelj trubač je organizovao kućnu zabavu na kojoj smo izveli našu sonatu, a moja muzička grupa je uvežbala ceo repertoar, pa smo svirali za goste na doručku u lokalnom kafiću. Ponovo sam osetio zadovoljstvo postignuća", rekao je on.

Sada shvata svog oca

"Sa ovako ispunjenim rasporedom, shvatio sam zašto je moj otac svakog dana išao na posao. Trebalo mu je da bude zauzet, da komunicira sa kolegama i da pronalazi zadovoljstvo u dobro obavljenom poslu. Posao mu je davao rutinu i razlog da ustane svakog dana.

Na neki način, shvatio sam da sam vrlo sličan njemu. Zadovoljstvo pronalazim u produktivnosti, ispunjenje u kontaktu sa ljudima, a stabilnost kada moji dani imaju ritam.

Sada sam pronašao ravnotežu između uživanja u slobodi penzije i osećaja produktivnosti.

Iako i dalje pratim svoju rutinu, prihvatam da ona može da se menja, jer i dalje želim da uživam u slobodi penzije - nečemu čemu, svesno, nemaju pristup svi moji vršnjaci, zbog nestajućih penzija, visokih troškova lečenja i dužeg životnog veka.

Za mene ta sloboda može značiti da preskočim vežbanje klavira kako bih ručao sa prijateljem ili odložim trening da bih odspavao. A kada putujem, potpuno napuštam svoju rutinu", rekao je.

Ipak, priznaje da njegova penzija nije onakva kakvu je zamišljao.

"Moja penzija nije onakva kakvu sam zamišljao, ali sam pronašao život koji mi odgovara. Ne biraju svi isto, i to je najbolji deo penzije, ona je samostalno vođena. I sada razumem: nije poenta nikada ne odustati. Poenta je izabrati šta vredi raditi sledeće", zaključio je on.

(Ona.rs/Business insider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.