Viktor Frankl je u Aušvicu izgubio gotovo sve, ali ne i smisao: Njegovih 70 rečenica menjaju pogled na život

Postoje ljudi koji o smislu života govore iz udobnosti, a postoje i oni koji su bili prinuđeni da ga pronađu tamo gde je život bio sveden na glad, strah, poniženje i svakodnevno suočavanje sa smrću. Viktor Frankl pripadao je ovim drugima. Izgubio je gotovo celu porodicu u nacističkim logorima, preživeo Aušvic i iz tog iskustva nije izašao sa tvrdnjom da patnja oplemenjuje čoveka, već sa mnogo težom porukom - da čak i onda kada ne možemo da promenimo okolnosti, još možemo da odlučimo šta će one napraviti od nas.

Za Frankla, smisao nije bio prazna motivaciona fraza kojom se prekrivaju bol i nepravda. Nije govorio da treba poricati patnju, glumiti snagu ili biti zahvalan za ono što nas je slomilo. Tvrdio je da čoveku može biti oduzeto gotovo sve, ali da mu, dokle god je svestan sebe, ostaje poslednja sloboda: da izabere svoj stav prema onome što mu se događa.

Upravo na toj ideji zasnovao je logoterapiju, psihoterapijski pravac prema kojem čoveka ne pokreću samo zadovoljstvo i moć, već pre svega potreba da pronađe razlog zbog kojeg će nastaviti da živi. Njegova najvažnija poruka nije da će život postati lakši, već da čovek može postati jači od onoga što nije mogao da izbegne.

Čovek koji je smisao tražio usred nezamislive patnje

Viktor Emil Frankl, rođen 1905. godine, bio je austrijski neurolog, psihijatar i profesor na Medicinskom fakultetu u Beču. Kao osnivač logoterapije ostao je upamćen kao tvorac treće bečke škole psihoterapije, posle Frojdove psihoanalize i Adlerove individualne psihologije.

Frankl je 1942. godine, zajedno sa porodicom, deportovan u koncentracioni logor Terezijenštat, gde mu je umro otac. Dve godine kasnije prebačen je u Aušvic. Njegova majka tamo je ubijena, dok je supruga Tili stradala u logoru Bergen-Belzen. Frankl je preživeo, ali se iz logora vratio u Beč bez gotovo svih ljudi koje je voleo.

Nakon oslobođenja napisao je knjigu Čovekova potraga za smislom, u kojoj je opisao život u logorima, brutalnost kojoj su zatvorenici bili izloženi, ali i unutrašnju borbu čoveka koji pokušava da sačuva dostojanstvo onda kada mu je sve drugo oduzeto. Knjiga je prevedena na desetine jezika, prodata u milionima primeraka i ostala jedno od najuticajnijih dela o smislu, patnji i ljudskoj slobodi.

Njegove reči nisu nastale iz ideje da život mora biti lak da bi bio vredan življenja. Naprotiv, u središtu njegove misli nalazi se pitanje šta čoveku ostaje onda kada ne može da promeni okolnosti, kada izgubi kontrolu nad onim što mu se događa i kada više nema jednostavnog izlaza.

Odgovor koji se provlači kroz gotovo sve što je govorio i pisao jeste - smisao.

Frankl je smatrao da čovek ne može uvek da bira ono što će mu život doneti, ali može da bira svoj odnos prema tome. Upravo iz te ideje nastale su neke od njegovih najpoznatijih misli o životu, ljubavi, patnji, sreći, strahu i ljudskoj slobodi.

O životu: Nije najvažnije šta očekujemo od njega

Frankl je na život gledao gotovo obrnuto od načina na koji ga često posmatramo. Umesto pitanja "Šta još život treba da mi pruži?", smatrao je da bi čovek trebalo da se zapita šta život u ovom trenutku traži od njega.

Smisao, prema njegovom shvatanju, nije isti za svakoga niti postoji jedna velika formula koja rešava sve. Menja se od čoveka do čoveka i od jednog životnog trenutka do drugog. Zato život nije nešto što treba samo razumeti - na njega treba odgovoriti načinom na koji živimo.

"Nije važan smisao života uopšte, već konkretan smisao života određene osobe u određenom trenutku."

"Život postavlja pitanje svakom čoveku, a on mu može odgovoriti jedino preuzimanjem odgovornosti za sopstveni život."

"Nije važno samo ono što mi očekujemo od života, već ono što život očekuje od nas."

O onome što ne možemo da promenimo: Ostaje nam izbor kako ćemo odgovoriti

Možda najpoznatiji deo Franklove filozofije jeste njegova ideja o unutrašnjoj slobodi.

Okolnosti mogu biti nepravedne, teške, ponekad i potpuno izvan naše kontrole. Ali Frankl je insistirao na tome da između onoga što nam se događa i naše reakcije ipak postoji prostor u kojem čovek donosi odluku.

Upravo tu je video jednu od poslednjih sloboda koju niko spolja ne može potpuno da nam oduzme.

"Kada više nismo u stanju da promenimo situaciju, pred nama je izazov da promenimo sebe."

"Čoveku se može oduzeti sve osim jedne stvari: poslednje ljudske slobode - da izabere svoj stav u bilo kom sklopu okolnosti i da izabere sopstveni put."

"Čovekova unutrašnja snaga može ga uzdići iznad njegove spoljašnje sudbine."

O patnji: Ne treba je veličati, ali ni dozvoliti da bude besmislena

Franklove misli o patnji lako je pogrešno razumeti. On nije tvrdio da čovek treba da traži bol niti da je patnja sama po sebi plemenita. Naprotiv, jedna od njegovih vrlo direktnih poruka bila je da je nepotrebno patiti više mazohistički nego herojski.

Ali kada patnju nije moguće izbeći, smatrao je da čovek još može da pronađe način da joj dâ smisao i ne dozvoli joj da ga potpuno definiše.

Možda je zato jedna od njegovih najkraćih misli istovremeno i jedna od najsnažnijih:

"Očaj je patnja koja je ostala bez smisla."

"Patnja na neki način prestaje da bude samo patnja u trenutku kada u njoj pronađemo smisao."

"Ne treba se stideti suza, jer suze svedoče da čovek poseduje najveću hrabrost - hrabrost da pati."

O ljubavi: Čoveka zaista razumemo tek kada ga volimo

Kod Frankla ljubav nije bila samo romantično osećanje. Posmatrao ju je kao jedan od najdubljih načina na koji čovek izlazi iz sopstvenih granica i pronalazi smisao u drugom biću.

Posebno je zanimljiva njegova ideja da voljeti nekoga ne znači posedovati ga niti od njega zahtevati određeno ponašanje. Čak je i vernost posmatrao kao zadatak osobe koja voli, a ne kao nešto što može silom zahtevati od partnera.

"Drugu osobu ne možete potpuno razumeti ako je ne volite."

"Ljubav prevazilazi fizičku osobu voljenog bića. Svoj najdublji smisao pronalazi u njegovom duhovnom biću i njegovoj unutrašnjosti."

"Čovekovo spasenje nalazi se kroz ljubav i u ljubavi."

O sreći i uspehu: Što ih više jurimo, više nam izmiču

Jedna od Franklovih ideja danas možda zvuči još aktuelnije nego u vreme kada je nastala - sreća ne funkcioniše dobro kada je pretvorimo u projekat.

Isto je mislio i o uspehu.

Kada čovek opsesivno pokušava da bude srećan, uspešan ili "ostvaren", pažnja ostaje neprestano usmerena na njega samog. Frankl je smatrao da se upravo tada udaljavamo od onoga što tražimo. Sreća i uspeh, prema njegovoj filozofiji, mnogo češće dolaze kao posledica života koji ima smisao nego kao rezultat njihove direktne potrage.

"Sreća mora da se dogodi, a isto važi i za uspeh. Morate im dozvoliti da se dogode tako što nećete neprestano misliti na njih."

"Nemojte uspeh pretvarati u svoju jedinu metu. Što ga više jurite, više ćete ga promašivati."

"Što čovek više zaboravlja na sebe, dajući se cilju kojem služi ili osobi koju voli, to postaje više čovek i potpunije ostvaruje sebe."

O budućnosti: Čoveku je potrebno nešto prema čemu ide

Frankl nije smatrao da je idealan život onaj u kojem nema napetosti, problema ili borbe. Čoveku je, prema njegovom shvatanju, potrebno nešto što još nije ostvario - zadatak, čovek, cilj ili budućnost prema kojoj može da ide.

Čak je smatrao opasnom ideju da je za mentalno blagostanje neophodno potpuno odsustvo napetosti. Mnogo važnija je napetost između onoga što jesmo danas i onoga što tek možemo postati.

"Posebnost čoveka jeste u tome što može da živi samo gledajući prema budućnosti."

"Svako ima posebno zvanje ili misiju u životu. Svako mora da izvrši konkretan zadatak koji čeka da bude ispunjen."

"O nečijoj biografiji ne možemo suditi prema njenoj dužini i broju stranica, već prema bogatstvu njenog sadržaja. Ponekad su upravo nedovršene simfonije među najlepšima."

I možda najvažnije - čovek nije samo ono što mu se dogodilo

Ako bi se sedamdeset Franklovih misli morale svesti na jednu nit, možda bi ona bila upravo ova: čovek nije potpuno određen svojim okolnostima.

Ne možemo poništiti ono što se dogodilo. Ne možemo uvek izabrati gubitak, bolest, nepravdu, razočaranje ili okolnosti u kojima ćemo se naći. Ali Frankl je verovao da čovek sve dok može da bira svoj odgovor nije potpuno izgubio slobodu.

Zato njegove reči nisu obećanje da će sve na kraju biti lako. Mnogo su zahtevnije od toga.

One kažu da čak i kada ne možemo da promenimo ono što nam se dogodilo, još postoji pitanje na koje samo mi možemo da odgovorimo - šta ćemo sada učiniti sa životom koji nam je ostao?

"Čovek nije potpuno uslovljen i određen okolnostima, već sam odlučuje hoće li pred njima pokleknuti ili će im se suprotstaviti."

Franklove reči ne obećavaju život bez gubitaka, bola i trenutaka u kojima će nam se činiti da više ništa nema smisla. One nude nešto realnije i vrednije: mogućnost da čak i tada ne prepustimo poslednju reč okolnostima. Jer čovek nije slobodan od svega što mu se može dogoditi, ali može ostati slobodan u načinu na koji će tome odgovoriti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.