Pre Drakule postojao je Petar iz Srbije: Zbog onoga što su našli u grobu pisali su i u Beču

Mnogo pre nego što je grof Drakula postao najpoznatiji vampir na svetu, iz dva srpska sela stizali su izveštaji koji su uznemiravali evropsku javnost. U njima nije bilo zamkova, aristokrata ni plaštova, već preplašenih meštana, iznenadnih smrti i uverenja da se njihove pokojne komšije vraćaju da ih muče.

Kisiljevo i Medveđa tako su početkom 18. veka dospeli u službene beleške habzburških činovnika i vojnih lekara, a zatim i u novine i akademske rasprave. Ono što je za stanovnike sela bila neposredna opasnost, za evropsku javnost postalo je pitanje o kojem se raspravljalo, da li mrtvi zaista mogu da se vrate među žive.

Ovi dokumenti danas svedoče o strahu, narodnim verovanjima i pokušajima da se objasne smrti čiji uzroci tada nisu bili jasni. Njihovi glavni junaci bili su Petar Blagojević i čovek zapamćen kao Arnaut Pavle, imena koja su u evropskoj priči o vampirima prethodila književnom Drakuli.

Pokojni komšija kojeg su optužili da je vampir

U Kisiljevu je 1725. godine za kratko vreme umrlo devet ljudi. Prema tadašnjem izveštaju, pojedini meštani su pred smrt tvrdili da im noću dolazi pokojni Petar Blagojević i da ih davi.

U zajednici koja nije imala medicinsko objašnjenje za niz smrti, sumnja je brzo dobila ime i lice. Stanovnici su odlučili da otvore Blagojevićev grob, uvereni da će tamo pronaći potvrdu svojih strahova.

Ekshumaciji je prisustvovao habzburški službenik Frombald, koji je zabeležio da je telo bilo dobro očuvano i da je u predelu usta primetio krv. Ono što danas ne bi bilo dovoljno za zaključak o nečemu natprirodnom, meštanima je predstavljalo dokaz da pokojnik napada žive.

Telo su proboli koцем, a potom spalili, verujući da će tako zaustaviti nove smrti.

Frombaldov izveštaj objavljen je 21. jula 1725. godine u bečkom listu Wienerisches Diarium i postao je jedan od ključnih ranih novinskih zapisa o vampirima. Priča o strahu jednog sela tako je izašla iz njegovih granica i stigla pred čitaoce koji o Kisiljevu do tada verovatno nisu znali ništa.

Nekoliko godina kasnije, pažnju je privukao novi slučaj iz Srbije, još uznemirujući po broju umrlih i detaljima koje su zabeležili vojni lekari.

U Medveđi je, prema izveštajima s početka 1732. godine, tokom približno tri meseca umrlo 17 ljudi. Među njima su bili i mladi, prethodno smatrani zdravim stanovnicima, a pojedini su se pre smrti žalili na gušenje i bolove u grudima.

Meštani su objašnjenje povezivali sa Arnautom Pavlom, čovekom koji je nekoliko godina ranije poginuo pri padu sa kola natovarenih senom. Prema svedočenjima prenetim u dokumentima, on je još za života pričao da ga je progonio vampir.

Posle njegove smrti, stanovnici su ga optužili da se vraća i napada ljude. Otvorili su mu grob, stanje tela protumačili kao potvrdu svojih sumnji, a zatim ga proboli koцем i spalili.

Strah se, međutim, nije završio. Pojavilo se i verovanje da je napadao stoku, pa da se opasnost prenosi na ljude koji jedu njeno meso. U takvoj atmosferi svaka nova smrt mogla je da postane nastavak iste priče.

Vojni lekar Johanes Flikinger sastavio je izveštaj o otvaranju grobova i stanju pronađenih tela. Upravo su službeni karakter tih zapisa i prisustvo medicinskih lica doprineli tome da događaji iz malog pograničnog mesta privuku širu pažnju.

Kako je seoski strah postao evropski mit

Da bi se razumelo zbog čega su ove priče toliko odjeknule, važno je i vreme u kojem su nastale. Posle Požarevačkog mira 1718. godine, delovi današnje Srbije našli su se pod habzburškom upravom, a nova vlast susrela se sa stanovništvom čije običaje i verovanja nije uvek razumela.

Meštani su pokušavali da objasne ono čega su se plašili, dok su činovnici i vojni lekari nastojali da utvrde šta se dešava na osetljivom pograničnom području. Mogućnost zarazne bolesti bila je ozbiljna briga, ali su u izveštaje istovremeno ulazila i lokalna tumačenja o povratku mrtvih.

Istoričari Tomas Bon i Klemens Rutner ove događaje posmatraju i kroz susret različitih kultura, odnose moći i način na koji je zapadnoevropska javnost zamišljala slabo poznate krajeve jugoistočne Evrope. Verovanja u povratnike iz mrtvih postojala su i ranije, ali su službeni izveštaji i njihovo širenje dali ovim slučajevima poseban značaj.

Stanje ekshumiranih tela danas se razmatra u okviru prirodnih posmrtnih promena, na koje utiču uslovi sahranjivanja i protok vremena. Kao moguće objašnjenje dela smrtnih slučajeva pominjane su i zarazne bolesti, uključujući antraks, ali se na osnovu sačuvanih zapisa ne može pouzdano utvrditi jedna dijagnoza za sve umrle.

Petar Blagojević i Arnaut Pavle zato pripadaju istoriji verovanja i dokumentovanog straha, a njihovi slučajevi nisu dokaz postojanja vampira.

Ipak, njihov trag ostao je duboko upisan u evropsku kulturu. Dok je Sava Savanović kasnije postao najpoznatiji vampir srpske književne tradicije, zahvaljujući pripoveci Milovana Glišića Posle devedeset godina, priče iz Kisiljeva i Medveđe već su odavno prelazile granice.

Pre nego što je vampir dobio otmeno odelo i zamak, u ovim zapisima imao je ime pokojnog komšije, a strah od njega bio je dovoljno snažan da čitavo selo okrene protiv njegovog groba.

(Ona.rs / Nportal)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.