• 6

Ispovest Milane Todorov o posledicama udesa: "Ja ću bolove verovatno imati ceo život, ali hodam i to je dosta"

, Telegraf Ona

Snagom volje uspeva da prevaziđe strah i stremi ka cilju koji je zacrtala tokom dana i noći provedenih u jednom položaju, bez pomeranja, da bi se na kraju oporavila i ponovno stala na noge

  • 6

Milana Todorov iz Novog Sada doživela je saobraćajnu nesreću zbog koje je nekoliko meseci provela potpuno prikovana za krevet, ne pomerajući telo i vrat. Za njenu priču saznala sam sasvim slučajno, listajući TikTok naletela sam na video koji je podelila, a koji svedoči o njenoj borbi u procesu oporavka.

Video od jedva minut mi je bio dovoljan da shvatam o kako snažnoj devojci se radi i da iza svega toga stoji mnogo dublja priča. Milana je bila rada da u razgovoru sa nama podeli detalje svoje nesreće i celokupnog oporavka koji se mahom odvijao kod kuće, dok se o njoj brinula samo njena porodica. Skraćena verzija Milaninog svedočenja nalazi se u videu na početku teksta, a u videu postavljenom na YouTube kanalu možete čuti njenu ispovest u celosti.

Udes, dijagnoza i poslednji put kada je Milana stajala i hodala

Pred sam kraj 2020. godine, 30. decembra, Milana, njena kuma i sestra uputile su se ka Tari kako bi dočekale Novu godinu. Međutim, na magistralnom putu doživele su udes. Isprva, činilo se da nijedna nije ozbiljnije povređena, bile su pri svesti i dovoljno pribrane da izađu iz auta i saznaju šta se desilo - njih je udario kombi, brzinom od 100 kilometara na sat, što saznaju dosta kasnije. Tu im pomoć pruža baka iz obližnje kuće koja je i pozvala Hitnu pomoć, a sve tri sanitetom bivaju odvezene u najbližu medicinsku ustanovu u Ljuboviji.

Jako je važno napomenuti da je Milana tada sve vreme bila na nogama - sedela je i šetala.

Po dolasku u Ljuboviju, kuma i sestra bivaju zbrinute i poslate na ispitivanja, a Milani je u tom trenutku pozlilo toliko da se onesvestila. Kada je došla sebi i stala na noge, rekli su joj da i ona mora na snimanje. Tada su utvrdili da ima povredu kičme i da nikako ne bi smela da sedi i stoji, što je radila prethodna dva sata.

Na svoj zahtev odlazi do toaleta, a po povratku je stavljaju na nosila. To je bio poslednji put da je Milana hodala - u trenutku kada je legla na nosila, nije bila svesna da će tako nadalje izgledati njen život.

Nakon uviđanja da se radi o povredi kičme, neophodno je bilo da Milana prođe dalja ispitivanja, a kako to u Ljuboviji nije bilo moguće, sve tri su morale biti prebačene u Loznicu. Ali, čak ni tamo nije sve moglo biti utvrđeno skenerom, bila je neophodna magnetna rezonanca, i to u Novom Sadu.

Pre nego što je tamo prebačena, ostala je da leži u Loznici, ali tokom svog borovka ne dobija informaciju o ozbiljnosti svoje povrede ni o posledicama. Ubrzo shvata da uopšte ne oseća noge, ali i dalje ne uviđa da bi to moglo biti trajno.

U Novom Sadu njenim roditeljima doktor saopštava da je povreda jako ozbiljna i da je veliko pitanje šta će biti sa njom - da li će ostati paralizovana. Milani to niko nije imao srca da saopšti, a ona, bojeći se najgoreg, nije se ni usudila da pita brojne lekare koji su se smenjivali tokom vizite i pratili njeno stanje.

U to vreme na snazi su bile korona mere i posete su bile zabranjene. Milana je sama, ležeći i ne pomerajući se, provela sedam dana u bolnici bez ikoga ko bi joj pomogao da opere zube i umije je.

- Imala sam pored sebe flašicu vode i keks i ja sam to nedelju dana jela - govori Milana. Baš zbog situacije sa korona virusom i smanjenog kapaciteta u bolnicama, ona biva puštena kući - potpuno prepuštena svojoj porodici, bez prava na kućno lečenje.

Lečenje kod kuće i problemi sa bešikom 

Milanina porodica je morala da joj obezbedi sve i pruži osnovnu negu, podršku, volju i nadu za oporavkom, a da pritom i sami ostanu pribrani i jaki u celoj situaciji.

- Šezdeset dana pakla, gledaš u jednu tačku, jedan položaj i apsolutno ne možeš ništa - prisećala se Milana. Ležala je na dasci i mokrila uz pomoć katetera. Njena porodica je praznila kese, okretala je na stranu kako bi se sprečio dekubitus, spremala pasirane obroke koje je Milana jela na slamčicu.

Posle mesec i po dana ležanja Milani se desilo nešto što je moglo biti kobno po nju. Začepljen kateter joj je izazvao nesnosne bolove.

Doktor im je preko telefona objasnio o čemu se radi, da tako veliki bolovi mogu da dovedu do pucanja bešike i naposletku sepse. Preko telefona, medicinska sestra daje upute njenim ukućanima kako da joj što pre pomognu.

- Kada smo izvadili kateter, posle nekog vremena stiskanja mog stomaka ja sam se izmokrila. Svi smo plakali jer smo mislili da sam ja promokrila. Međutim, posle 6, 7 sati ja sam shvatila da ja zapravo više uopšte nemam nagon. Agonija se nastavila i plasiran mi je novi kateter.

Prognoze neurohirurga

- Moram da budem surovo iskren prema tebi. Moj drugar sa ovakvim dijagnozama i povredama nažalost nikada nije stao na noge - saopštio je Milani doktor.

- Ali ja nisam drugar, ja sam jedinka za sebe. Svako se bori na svoj način i koliko ti veruješ u sebe, smatram da ćeš toliko i uspeti. Doktore, mi se vidimo za par meseci - doterana i sređena, na nogama - odgovorila mu je Milana uverena da će tako i biti.

- Dok sam ležala, razmišljala sam o svemu. Došla sam do zaključka da ovo nisam ja - ja sam pozivitna, energična, osoba koja voli život. Rekla sam sebi da je ovo samo trenutno. Ja verujem u sebe, verujem da ću uspeti. Ja sam sebe negde tamo videla da ja hodam, da trčim, da sam ona stara - priča Milana.

Dozvola o vertikalizaciji i rehabilitacije koje dovode do oporavka

Kada su lekari posle tri meseca dali dozvolu da Milana može da počne da sedi, to je radila uz pomoć terapeuta - sedela je po minut i ponovo se vraćala u horizontalu, što se ponavljalo nekoliko puta dnevno. Vreme koje je provela u sedećem položaju se povećavalo postepeno.

- Taj osećaj sesti, stati, videti ljude iz nekog drugog položaja - neprocenjivo.

- Kada je trebalo da odem sama prvi put do toaleta, meni je pozlilo. Moje telo nije moglo da izdrži, iako je to samo desetak koraka. Moji su došli do toaleta, uzeli običnu stolicu i tako me preneli do kreveta. I tada opet depresija, opet se razočaraš u sebe jer nisi uspeo. I dalje si osuđen na pelene, lopatu, jer ne možeš.

Međutim, uverena da će jednoga dana hodati bez pomagala, snagom volje uspeva da prevaziđe strah i nastavlja ka cilju koji je zacrtala tokom dana i noći provedenih u jednom položaju, bez pomeranja. Vežbama i zadacima koje su joj terapeuti zadavali počela je da jača, a onda je usledio i odlazak na rehabilitaciju. Sa hodalice je prešla na dve štake, a nakon rehabilitacije služila se samo jednom. Na sledećoj rehabilitaciji ostavlja i drugu.

- Koliko god da sam ja verovala, uvek je postojalo i ono "ali", a to me je najviše morilo.

- Imam samo jednu želju, a to je da stanem na noge. Kada sam stala, rekla sam: "Bože, hvala ti, više ništa ne tražim, previše si mi dao i pružio".

U videu ispod Milana je pročitala pismo koje je napisala nakon oporavka koje svedoči o njenim razmišljanjima, izvoru snage za dalje, ali i o onome o čemu nikome nije govorila.

(Ona.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Povezane vesti

Najnovije iz rubrike Ona

Komentari

  • Mirjana

    Bog ti podario svu srecu sveta. Amin

    36
    1

    Podelite komentar

  • ŠUMADINAC

    Svaka čast daj bože da više nemaš problema i da ti zivot bude ispunjen svime sto čoveka čini srećnim !!!!!!!!

    23
    0

    Podelite komentar

  • Aca

    Kičma je bila oštećena ali nervi nisu i zato je mogla da hoda.U nekom momentu je napravljen nezgodan potez,i doslo je do nagnječenja nerava.To je stvarno tuzno jer je imala sreću da jako dobro prodje u udesu i na kraju je sve to bilo uprskano samo jednim pokretom.

    12
    0

    Podelite komentar