Prva Srpkinja filozof Katarina Bogdanović posvetila je život učenju mladih: Život u koricama dnevnika

Katarina Bogdanović, jedna od izuzetno značajnih žena srpske kulture i književne istorije, bila je u mnogo čemu prva. Prva Srpkinja koja je završila filozofiju u Srbiji, među prvim ženama koje su se borile za svoja prava, perjanica u borbi protiv fašizma i borkinja za radnička prava. I prva žena koja je u Srbiji napisala srednjoškolski udžbenik.

Bogdanovićeva, koja je rođena 10. novembra 1885. godine u selu Trpinji, u blizini Vukovara, a preminula na današnji dan (3.mart) 1969. godine, ostaće upamćena u istoriji Srbije i po svojim ratnim dnevnicima koje je vodila, a koji su ostali kao svedočanstvo jedne epohe.

Na osnovu njih, očigledno je da je ova izuzetna žena stalno propitivala društveno stanje i društvene odnose, da se zalagala protiv hijerarhijskog i, kako navodi "Književstvo", po inerciji proglašenog autoriteta: patrijarhata, obrazovnih institucija, političkih institucija, institucije crkve i braka.

Akademski put

Nakon tri razreda osnovne škole koje je završila u rodnom mestu, Bogdanovićeva je četvrti razred osnovne i četiri razreda više ženske škole završila u Beogradu, a četiri razreda učiteljske u Karlovcu. Godine 1904. postavljena je za učiteljicu srpske osnovne škole u Tuzli, ali je već posle dve godine, na iznenađenje svoje porodice, podnela ostavku, uz antologijske reči koje su ostale upisane u dnevniku: "Kako mogu da razvijam druge kad još i sama osećam potrebu da se razvijam?"

Bogdanovićeva je bila je aktivna učesnica kulturnog i društvenog života, a zahvaljujući svojim filozofskim i književnim afirmacijama, kritički je posmatrala i beležila svet oko sebe i njenu ulogu u njemu. Osim toga, bila je sposoban analitičar, zbog čega je često nagoveštavala i buduće društvene pojave, dok je kao profesor imala veliki uticaj na obrazovanje mladih i oblikovanje njihovog pogleda na svet, kao i na razvoj političke kulture u njenom okruženju.

Pokupila se i otišla u Beograd na studije filozofije, što je bio veoma neobičan i izuzetno hrabar potez mlade devojke u 20. veku, ali i odluka koja je pogoršala odnose između Katarine i njene porodice, pogotovo oca. Kao vanredni slušalac predavanja na Filozofskom fakultetu studirala je osam semestara filozofske nauke, književnost i strane jezike, i juna 1910. godine sa odličnim uspehom položila diplomski ispit kod dr Brane Petronijevića i dr Jovana Skerlića. Smatra se prvom ženom koja je završila filozofiju na Univerzitetu u Beogradu.

Već u avgustu iste godine postavljena je za profesora privatne ženske gimnazije u Smederevu, ali posle dve godine, po drugi put u svojoj nastavničkoj karijeri, podnosi ostavku i odlazi u Francusku  u Grenobl, pa u Pariz, gde sluša predavanja na Sorboni.

Fascinantno je i da je ona zapravo samostalno finansirala svoje školovanje i studije, kako u Beogradu, tako i u Parizu, što je bilo izuzetno teško. U svojim dnevnicima u tom periodu, kako prenosi "Vikipedija", lucidno analizira svoje sazrevanje i školovanje, kao i ideje i sklonosti koje će se razvijati i dopunjavati, kao što su ateizam, sklonost ka filozofiji, uživanje u čitanju, melanholija...

Začetnica feminističkih krugova Srbije

Bogdanovićeva u istoriji ostaje upamćena i kao feministkinja i borac za ženska prava tokom međuratnog perioda kada se angažovala u ženskom pokretu u kojem su bile Isidora Sekulić, Paulina Lebl-Albala, Ksenija Atanasijević i druge izuzetne žene tog vremena. One su 1919. godine u Beogradu osnovale Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, kako bi iskoristile talas ženskih pokreta koje su organizovano širile mrežu organizacija, delovanje i osnivanja sličnih društva širom zemlje.

Formirale su i prvi feministički časopis "Ženski pokret", koji je uređivala upravo Bogdanovićeva, a u kome se raspravljalo o ženskoj emancipaciji, pratio se rad međunarodnih i domaćih ženskih organizacija i donosili izveštaji sa kongresa širom Evrope. Bodganovićeva je u tom periodu kao delegat ženske organizacije mnogo putovala na međunarodne kongrese na kojima se raspravljalo o ženskom pravu glasa. Bila je u Rimu, Londonu, Atini, Briselu, Krakovu...

Boravila je u Berlinu 1936. na Olimpijadi i posetila i druge nemačke gradove, na Internacionalnoj svetskoj izložba u Parizu 1937.godine, ali i u u Njujorku i Vašingtonu, gde je provela mesec dana 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat. U dnevnicima iz tog perioda beleži utisak iz Amerike, koji je na nju ostavila Adela Milčinović, poznata hrvatska feministkinja i književnica.

No, kako su interesovanja Bogdanovićeve za prava žena polazila zapravo iz njenih dubokih socijalističkih ubeđenja kojima se rukovodila, postepeno je već 1923. godine počela da se udaljavala od ženskog pokreta i feminizma i sve više se okretala pedagoškoj i socijalnoj tematici, odnosno prosvetnom i radničkom pitanju.

Karijera u obrazovanju mladih

Tokom godina koje je provela u Parizu učlanila se u studentsku organizaciju Udruženja komunista i anarhista ili Anarhokomunističku federaciju (La Federation communiste anarchiste - FCA) i usmerila se ka anarhističkom intelektulanom i aktivističkom angažmanu. Međutim, svoje sorbonske dane prekinula je zbog poziva Ministarstva prosvete iz Beograda da se vrati u Srbiju i radi u Višoj ženskoj školi, koja će kasnije da preraste u Drugu žensku gimnaziju.

Bila je postavljena za profesora ("razrednu učiteljicu") i tu je ostala 15 godina, predavajući filozofiju i srpsku književnost, sve dok 1928. godine nije pristala da postane direktorka Ženske gimnazije u Nišu i četiri godine kasnije direktorka u Kragujevcu. Svoju dugogodišnju nastavničku praksu, u saradnji sa koleginicom i prijateljicom Paulinom Lebl Albala, krunisala je pisanjem i objavljivanjem udžbenika Teorija književnosti, čime je postala prvi ženski pisac udžbenika u Srbiji.

Ipak, svoju odluku da se prihvati direktorskog mesta u Nišu je smatrala, prema kasnijem vlastitom priznanju "fatalnom greškom" koja će je, zarad činovničke, stajati književne karijere jer se odvojila od književnih dešavanja i saranje sa beogradskim književnim i drugim listovima. U dnevnicima beleži svoju posvećenost direktorskom mestu i obrazovanju mladih devojaka, ali i o nedostacima obrazovnog sistema kojem su bile neophodne ozbiljne reforme, ali koje su izostale zbog nedostatka inicijative u Ministarstvu.

Takvi stavovi su je najverovatnije i koštali dalje karijere jer je sa mesta direktorke kragujevačke gimnazije smenjena je zbog političke nepodobnosti i privremeno penzionisana 1940. godine sa obrazloženjem da je isuviše levičarski nastrojena i naklonjena komunistima, a time moralno-politički nepodobna za vaspitanje ženske omladine.

Borba za znanje do poslednjeg daha

Već tokom prvih meseci okupacije u Drugom svetskom ratu uhapšena je pod optužbom da je komunistkinja. Sud joj je tada zapretio smrtnom kaznom, a ona je, iako se nekim čudom "izvukla", sve do oslobođenja živela pod strahom da bi ta pretnja mogla i da se obistini. U svojim dnevnicima je veoma upečatljivo i pronicljivo pisala o nemačkom osvajanju Jugoslavije, o stanju jugoslovenske vojske, teškim uslovima za život, nemaštini i gladi... O streljanju đaka, o svom hapšenju, ali i o kolaboraciji sa nemačkim vlastima Dimitrija Ljotića i njemu odanih, o potkazivanjima i izdaji, savezničkom bombardovanju Kragujevca 1944.

- Okupacija mi je smetala da kao penzioner živim onako kako sam uvek zamišljala da ću živeti kad se oslobodim školskih briga. Zamišljala sam da ću se sva predati samo pisanju i čitanju, da ću obrađivati teme koje sam samo skicirala u svojim hartijama... Svi ti moji projekti propali su... - zapisala je tih dana u svom dnevniku, a 21. oktobra 1944. godine, na dan oslobođenja Kragujevca beleži: - Oslobođenje smo dočekali van sebe od radosti. Jurili smo ulicama i ljubili se, grlili se od silnog uzbuđenja. Ko zna s kim sam se sve zagrlila i poljubila toga dana. Naročito nas je obradovala vest da je i Beograd oslobođen.

Po završetku rata postala je prva predsednica kragujevačkog odbora Antifašističkog fronta žena i prihvata da uređuje novopokrenuti kragujevački časopis "Naša stvarnost". Ostala je aktivna onoliko koliko su joj godine dozvoljavale i pisala članke na aktuelne teme, držala javna predavanja o velikim svetskim piscima, o Svetozaru Markoviću, o obrazovanju, kao i o zemljama i gradovima koje je posetila, o Dostojevskom, Gorkom, Balzaku i francuskim enciklopedistima, o Njujorku i Londonu... Za svoj rad nagrađena je Ordenom Svetog Save, Počasnom diplomom grada Kragujevca, kao i Ordenom rada.

I pored toga što je učinila mnogo za života, u njenim dnevnicima se često provlači motiv žala da nije iskoristila ceo svoj potencijale i da bi više uradila da je ostala u Beogradu, te da je čitavog života pisala i provela ga među knjigama, ali da je ipak ostala bez sopstvenog dela. Pred sam kraj dnevnika koje je vodila najveći deo života, u poodmaklim godinama kad aje već imala 73 godine, beleži strahove da ju je srpska kultura zaboravila i da će njenom smrću biti izbrisan svaki trad na nju.

Bez sopstvene dece i supruga, umrla je 1969. godine u domu za stara lica u Kragujevcu, gde je i sahranjena, a književni krug koji i danas postoji u ovom gradu ostao je da nosi njeno ime. Njeni radovi, eseji i kritike, ostali su rasuti po časopisima, a jedina njena knjiga, pored udžbenika za nastavu književnosti, objavljena je posthumno 1986. godine zahvaljujući Milanu Nikoliću, kome je zaveštala rukopisnu zaostavštinu. Iza nje su ostali njeni dnevnici, deca kojoj je predavala i sina i ćerku umrle sestre koje je podigla.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.