Anka Đurović: Bolničarka koja je revolverom "tulumbaš" rasterivala Nemce da bi izvukla ranjene srpske vojnike

Foto: Wikipedia

Anka Đurović bila je hrabra srpska bolničarka u prvom Srpsko-turskom ratu, Srpsko-bugarskom ratu, oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, čija je neverovatna humanost odlikovana najvišim priznanjem Međunarodnog crvenog krsta - medaljom za milosrđe "Florens Najtingejl" 5. oktobra 1923. godine.

Preporučujemo

Rođena Crvenčanin, 1850. godine, Anka je bila udata za direktora Kruševačke gimnazije Mihajla Đurovića, sa kojim je imala četvoro dece - jednu ćerku i tri sina. Kako joj je suprug rano preminuo, ova izuzetna žena sama je odgojila svoju decu u teškoj nemaštini, a do kraja života slovila je za Mihajlovu udovicu.

Kada je 1876. godine izbio prvi Srpsko-turski rat, 26-godišnja Anka dobrovoljno se prijavila da pomaže u Vojnoj bolnici u Kruševcu. Kako je bolnica evakuisana posle pada Kruševca, Anka se uputila za Beograd, gde je nastavila da radi u ruskoj bolnici kneginje Šahovske. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. ponovo je u rezervnoj bolnici u Učiteljskoj školi.

Foto: Wikimedia/ Istorijski arhiv u Pančevu

Ubrzo je postala članica Kola srpskih sestara, a kada je srpski Crveni krst 1909. godine osnovao kurseve za dobrovoljne bolničarke, Anka se među prvima prijavila da bude polaznica. Tu i tada je ovladala najnovijim bolničkim veštinama i znanjima, nakon čega je prešla da radi na hirurško odeljenje u Opštoj državnoj bolnici na odeljenju dr Vojislava Subotića, tada vodećeg hirurga u Srbiji i sina Savke Subotić, prve predsednice Kola, i dr Jovana Subotića.

Dobrovoljno angažovanje u Balkanskim ratovima

Po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912. godine, Đurovićeva je dočekivala prve ranjenike sa Merdara.

Kada su oslobođeni Skoplje i Prizren, hrabra bolničarka je zatražila od Vrhovne komande dozvolu za odlazak na front, jer su se među borcima nalazila i njena tri sina. Takva dozvola nikome nije data, ali dostojna i energična Anka Đurovićka uspela da je dobije. Kao dobrovoljna bolničarka prvo je otišla u Prizren, a potom i u Skoplje, gde je negovala i svog najmlađeg sina, koji je tada obolelo od meningitisa.

Na istom zadatku bila je i tokom Drugog balkanskog rata, kada je kao bolničarka organizovala doček ranjenih i bolesnih na železničkoj stanici u Beogradu. Tada se i sama zarazila sa kolerom, a i kada je ozdravila, nije želela da napusti "koleričnu baraku" u kojoj je i sama bila smeštena, već je ostala kako bi pomogla u lečenju onih koji još nisu prezdravili.

Ankina "bataljonska previjališta"

Početak Prvog svetskog rata heroinu zatiče u Beogradu. Pošto su joj sva tri sina otišla na front, Anka se još jednom obratila Crvenom krstu da joj ustupe nekoliko nosila i zavojnog materijla, opremu sa kojom je otišla u ambulantu fabrike šećera na Čukarici. Ova neverovatna žena na tom mestu je, sa još nekoliko bolničara trećepozivaca, formirala tzv. "bataljonsko previjalište" za pripadnike Trećeg bataljona VII puka trećeg poziva, koji je u tom trenutku očajnički branio Adu Ciganliju.

Francuski vojnici kod Soluna 1915. godine, verovatno tokom priprema za put ka Srbiji, do koje nikada nisu uspeli da stignu, što zbog zakasnele odluke Saveznika, što zbog omalenosti ekspedicije, što zbog poraza koji im je nanela bugarska 2. armija kod Krivolaka. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bibliothèque nationale de France, gallica.bnf.fr / Agence Rol

Anka je potom osnovala i "prihvatnicu" za prijem ranjenika na Topčiderskoj železničkoj stanici.

Iako je već bila u poznijim godinama, ova heroina bi ostala u pokretu tokom celog dana, obilazeći i negujući ranjenike, prihvatajući nove. Kako je bila među retkima koja je dobila dozvolu da na samom ratištu organizuje prenos ranjenika i da ih previja, neustrašiva Anka je stizala gde god je bila potrebna da pomogne ranjenim i bolesnim vojnicima.

Previjala ih je i slala dalje u divizijsko Zavojište u Resniku. Kako srpska vojska do tada nije imala bataljonska previjališta, ovu novina koju je Đurovićeva uvela zapazio je i pohvalio general Stepa Stepanović.

Neustrašiva protiv neprijatelja

Istoričari o njoj beleže nekoliko događaja, među kojima je i jedan da je uporno tražila da i ona bude prevezena preko Save kada je čula da su preko na austrijsku obalu prešli komandant bataljona, kaplar Nikola Vulić, profesor beogradskog Univerziteta, i sveštenik Nikolaj Velimirović. Vojnici nisu imali izbora, nego da odustanu od pokušaja da je odgovore i prevezu hrabru ženu.

Kada je čamac pristao na polupustoj Bežaniji, Anka se zaputila pravo prema crkvi na čijem zvoniku se vijorila mađarska zastava. Bolničarka se neustrašivo popela na zvonik, skinula mađarsku i postavila srpsku zastavu, nakon čega je počela da udara u zvona iz sve snage, što je bio poziv za okupljanje srpskom življu. Tu, na tom mestu, sa zvonika održala je patriotski govor.

Austrougarske jedinice na obali Zapadne Morave kod sela Čukojevac, novembra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bildarchiv der Österreichische Nationalbibliothek, bildarchivaustria.at

Hroničari su ubeležili i priču kako je tokom najžešćih borbi za Beograd, na Dunavskom keju, Anka sama sa revolverom "tulumbašem" u rukama izvlačila ranjene srpske vojnike sa ratišta. Povremeno bi i zapucala na Nemce da ih rastera, a vojnici su ponosno govorili: "Evo babe Đurovićke!"

Mnoge priče prate ovu ženu jer je delila s vojskom i narodom, ranjenima i bolesnima - i dobro i zlo. Bila je angažovana u bolnicama u Valjevu, Požarevcu i Skoplju, a u jesen 1915. se preko Kosova i Crne Gore povlačila sa vojskom do Lješa u Albaniji. Na nagovor najstarijeg sina evakuisana je i zajedno sa srpskim civilima i ranjenicima otplovila u Francusku, ali nezaustavljiva, već 1917. godine vratila se kao dobrovoljna bolničarka u tek osnovanu bolnicu Prestolonaslednika Aleksandra u Solunu.

Najviše priznanje za humanost

Međunarodni komitet Crvenog krsta odlučio je 1923. godine da Anki Đurović dodeli najviše priznanje, medalju "Florens Najtingejl". U obrazloženju je navedeno da je "srpska bolničarka pravi primer koji će služiti za ugled ženskom svetu da se odaje pozivu u kojem je ona uspela dam pored izvođenja na put svog podmlatkam radi sa toliko srca i hrabrosti oko ranjenika na bojnom polju i njihovom negovanju u bolnici kao bolničarka".

Medalju je primila 5. oktobra 1923, a kako prenosi "Vikipedija", tada je rekla da je najveći uspeh i zadovoljsto da kada savesno neguje "veselim licem i okom" bolesnika, jer mu tada oživljava "krv u žilama" i daje mu snagu da može "otpor svojoj bolesti dati".

- Ono će vas snažiti da ćete moći u životu sve teškoće lakše izdržati. To vam ja, deco moja, govorim iz iskustva. Izdržala sam mnogo u životu, ali pomoću Boga nikada ni u najtežim danima nisam klonula i za to me je Bog nagradio i odlikovao najvećim odličjem što mi je ostavio sva tri sina, posle strašnih rana na bojištu – žive! - rekla je tada Anka Đurović.

Heroina je preminula dve godine kasnije u Beogradu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.