Američka spisateljica Džulija Vord Hau: Pionirka borbe za ženski glas i osnivačica međunarodnog Dana majki

Foto: Wikipedia/digital.library.upenn.edu

Džulija Vord Hau bila je iznad svega jedna od onih izuzetnih žena-pionira u svojim oblastima iz 19. veka.

Preporučujemo

Ova društveno aktivna američka autorka i pesnikinja bila je zagovornik abolicionizma i prava na glas za žene, a ostala je poznata po tome što je napisala jednu od najpopularnijih pesama Unije tokom Američkog građanskog rata -"Borbenu himnu Republike" - i originalnu pacifističku Proklamaciju "Dan majki" iz 1870. godine, koja se i dan-danas slavi širom sveta.

Rođena u Njujorku 27. maj 1819, kao četvrta od sedmoro dece u porodici gde je otac Semjuel Vord III bio berzanski mešetar sa Volstrita, bankar i strogi kalvinistički episkop, a majka pesnikinja Džulija Raš Katler Vord. Svoj buntovni duh nasledila je od rođaka sa majčine strane - Frensisa Merionoma, poznatog kao "Močvarna Lisica" američke revolucije, prenosi "Vikipedija".

Džulija je sa svega pet godina izgubila majku, nakon što je preminula tokom porođaja. Do njene 16. godine imala je privatne učitelje i pohađala je škole za mlade dame. Zahvaljujući najstarijem bratu koji je putovao po Evropi i doneo kući privatnu biblioteku, imala je pristup mnogim knjigama koje su bilie u direktnoj suprotnosti sa kalvinističkim stavovima na kojima je rasla. Vordova je tako postala načitana, društveno osvešćena i obrazovana.

Foto: Wikipedia/Benjamin Curtis Porter

Društveni status oca joj je omogučio da upozna Čarlsa Dikensa, Čarlsa Samnera i Margaret Fuler, dok je preko brata Sema koji se oženio i ušao u čuvenu njujoršku porodicu Astor, imala veliku društvenu slobodu.

Porodicu je zadesila velika nesreća 1839, godine kada su ostali bez oca, kao i brata bez Henrija i Semove supruge i novorođenog deteta.

U Bostonu, Vordova je upoznala Semjuela Gridlija Hova, lekara i reformatora koji je osnovao Perkinsovu školu za slepe. Par se venčao 1843. godine uprkos osamnaestogodišnjoj razlici u godinama. Prvo dete su dočekali već tokom medenog meseca u Evropi, a šesto, poslednje, u decembru 1859. godine, kada je Džulija imala 40 godina.

Džulija je odgajala svoju decu u Južnom Bostonu, dok se njen muž bavio advokatskim radom. Brak je bio prilično problematičan za nju jer njen suprug nije odobravao njeno pisanje i činio je sve da poremeti njene stvaralačke napore.

Krijući od supruga, pohađala je predavanja, učila strane jezike, pisala drame i priče. Pre braka objavila je eseje o Geteu, Šileru i Lamartinu u magazinima kao što su "New York Review" i "Theological Review". Njen prvi tom poezije "Strasno cveće", objavljen je anonimno 1853. Knjiga je obuhvatila lične pesme i napisana je bez znanja njenog muža, koji je tada uređivao novine "Free Soil The Commonvealth". Njena druga anonimna zbirka "Reči za čas", pojavila se 1857. godine. Život je posvetila pišući drame koje su zapravo bile aluzije na njen zaglušujući brak.

Mnogo je i putovala, uključujući i odlazak na nekoliko misija. Godine 1860. objavila je "Putovanje na Kubu", u kojoj je opisala njeno putovanje iz 1859. godine. Delo je izazvalo veliku gorčinu kod tada najpoznatijeg abolicioniste Vilijama Lojda Garisona, jer je Džulijan verovala u ispravnost odluke da se oslobode robovi, ali nije verovala u rasnu jednakost.

Foto: Wikipedia/John Elliott

To što je bila objavljivana autorka veoma je uznemiravalo njenog muža, posebno zbog činjenice što su njene pesme uglavnom bile kritika ženskih uloga kao supruga, na račun sopstvenog braka i generalno položaja žene u društvu. Njihovi bračni problemi su eskalirali do tačke kada su se razdvojili 1852.

Kako je Samjuel, kada je postao njen muž, preuzeo potpunu kontrolu nad njenim prihodima od imanja, nakon smrti muža 1876. godine, Džulija je otkrila da je kroz niz loših ulaganja većina njenog novca izgubljen.

Nakon preseljenja od muža, početkom 1870-ih, Vilijam Klaflin, guverner Masačusetsa, nominovao je Džuliju Hau za mirovnog sudiju. Međutim, mnogi su se pobunili protiv njenog imenovanja jer su verovali da žene nisu sposobne da obavljaju funkciju. Godine 1871. Vrhovni sud Masačusetsa doneo je odluku da žene ne mogu da obavljaju nijednu sudsku funkciju bez izričitog ovlašćenja zakonodavnog tela, čime je poništeno njeno imenovanje.

Kao rekacija na tu odluku, aktivisti su podneli peticiju za zakon koji će da omogući ženama da obavljaju državne funkcije, pre podnođenja zahteva za pravo glasa za žene. Pristalice su verovale da bi podnošenje peticije za obavljanje javnih funkcija pre podnošenja peticije za izmenu prava glasa žena ubrzalo učešće žena u politici.

Tokom Američkog građanskog rata i pored inspiracije da napiše "Borbenu himnu Republike“ na strani Unije, Džulija je izdala i jedanaest brojeva književnog časopisa "Northern Lights", da bi posle rata svoje aktivnosti usmerila na uzroke pacifizma i prava glasa žena, prenosi "Woman's History".

Pomogla je u osnivanju Ženskog kluba Nove Engleske i Udruženja za pravo glasa žena Nove Engleske, gde je bila i predsednica devet godina. Nakon muževljeve smrti 1876. godine, više se fokusirala na svoje interese za reformu, pa je tako već sledeće godine osnovala Žensku obrazovnu i industrijsku uniju u Bostonu, a potom je osnovala i bila predsednica Udruženja američkih žena koje se zalagalo za obrazovanje žena.

Godine 1872. postala je urednica "enskog žurnala", široko čitanog sufražeističkog časopisa, osnovan 1870, koji je vodila dvadeset godina.

Iste godine napisala je svoj "Apel na ženskost širom sveta", kasnije poznat kao Proklamacija za "Dan majki", u kojoj je od žena širom sveta tražila da se udruže u borbi za svetski mir. Ova Proklamacija napisana je ubrzo nakon što je sama Džulija evoluirala u pacifistu i antiratnu aktivistkinju. Godine 1872. tražila je da se "Dan majki“ slavi 2. juna, ali njeni napori nisu bili uspešni, a danas se taj dan obeležava 14. maja.

Godine 1874. uredila je odbranu o zajedničkom obrazovanju pod naslovom "Pol i obrazovanje". Pisala je o svojim putovanjima i o modernom društvu. Pored drugih dela objavila je i zbirku predavanja pod nazivom "Da li je "učtivo društvo" pristojno? („Učtivo društvo“ je eufemizam za višu klasu.) Njenoj zbirci objavljenih radova pridružili su se i njeni memoari, a g-đa Hove je nastavila da piše sve do svoje smrti.

Njen aktivizam takođe nije jenjavao do poslednjeg dana. Tokom 1881. je izabrana za predsednicu Udruženja za unapređenje žena, išla je na turneje na kojima je držala govore, pomogla je da se osnuje Opšta federacija ženskih klubova, da se reafirmišu hrišćanske vrednosti štedljivosti i umerenosti. Do smrti je bila predsednica Udruženja za pravo glasa žena Nove Engleske. Pored drugih priznanja i titutla, Džulija je bila prva žena koja je izabrana u Američku akademiju umetnosti i književnosti.

Preminula je od upale plua 17. oktobra 1910. u svom domu u 91. godini. Na njenom parastosu oko 4.000 ljudi pevalo je "Bojna himna Republike" u znak poštovanja. Posle njene smrti, njena deca su sarađivala na njenoj biografiji koja je objavljena 1916. i koja je dobila Pulicerovu nagradu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.