Carica koja nije ispustila vlast zarad muža: Kako je Marija Terezija postala najmoćnija žena sveta

Na današnji dan (20, oktobar) 1740. godine Marija Terezija je postala austrijska carica. Njen otac proveo je dobar deo života pokušavajući da obezbedi svojoj kćerki da, iako je bila žensko, nasledi presto, uprkos tome što su svi ostali očekivali da će, nakon što formalno sedne na tron, vladanje prepustiti suprugu ili kasnije sinu. Ona nije imala takve planove.

Rođena u Beču 13. maja 1717. godine, Marija Terezija bila je jedini ženski vladar habzburških poseda i poslednji član dinastije Habzburg.

Za života je vladala kao nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije, kao vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjaćence i Gvastale i kao vladarka Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija. Preko braka je bila carica Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane i kratko vojvotkinja Lotaringije.

Vladarka je postala nakon smrti svoga oca, cara Karla VI, u oktobru 1740. godine. Po njegovoj smrti Saksonija, Pruska, Bavarska i Francuska, koje su Karlu VI obećale da će podržati Mariju Tereziju pri nasleđivanju njegovih kruna, povukle su svoja obećanja. Pruska je napala Austriju, što je izazvalo osam godina dug sukob poznat kao Rat za austrijsko nasleđe.

Za vreme svoje čvrste vladavine Terezija je podsticala i sprovodila mnogobrojne reforme obrazovanja i finansija, podsticala je trgovinu i razvoj poljoprivrede, sve ono što je značajno ojačalo Austriju. Ipak, nije dopustila versku toleranciju, zbog čega je smatrana netolerantnom i praznovernom.

Koliko je to tačno, ne može da se kaže, jer je, s druge strane stavila pod kontrolu lov na veštice, što je ubrzo dovelo i do okončanja ovog srednjovjekovnog krvoprolića. Sprečila je i prekomerno iskorišćavanje kmetova, uvela je opštu školsku obavezu i podsticala razvoj manufakture u Austriji.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu Francu I, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda.

Njen život pored ratova i reformi najviše odlikuje i to što je rodila čak šesnaestoro dece, sa kojima je praktično politički trgovala, tako da su postajali vladari. Među njima su francuska kraljica, napuljska kraljica, parmska vojvotkinja i dva cara Svetog rimskog carstva. Od njene dece sinovi Jozef II i Leopold II bili su neposredni naslednici prestola, a kći Marija Antoaneta završila je pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI.

Marija Terezija nije posedovala intelekt svojih sinova, ali su je karakterisale sve dobre osobine monarha. Bila je dobrodušna, razumna, odlučna, ali i spremna da prizna svoju grešku i mentalnu superiornost savetnika. Kao iskusna vladarka shvatila je da interes njenih podanika mora da bude njen interes.

U trenutku njenog rođenja dinastija Habzburg bila je u opasnosti od izumiranja. Njen otac bio je posljednji muški član dinastije, a habzburški posedi su se ravnali prema salijskom zakonu koji je sprečavao žene i potomke u ženskoj liniji da naslede presto. Iz tog razloga, Karlo VI je četiri godine pre rođenja Terezije izdao Pragmatičku sankciju, kojom je želeo da osigura presto najstarijoj kćeri u slučaju izumiranja loze po muškoj liniji.

U mladosti, Marija Terezija je uživala u pevanju i streličarstvu. Otac joj je branio jahanje. Careva porodica je uživala u izvođenju opera, a obrazovali su ih jezuiti. Njeno poznavanje latinskog jezika bilo je smatrano dobrim, ali njeno obrazovanje je generalno bilo loše. Posledica toga bio je njen  nedostatak manira i formalnog govora, zbog čega je zvučala kao njene dvorjanke i sluškinje.

Pitanje njenog braka bilo je od najveće važnosti. Od izbora muža zavisilo je koja će dinastija da nasledi dinastiju Habzburg. Njen prvi verenik bio je lotarinški princ Klement, koji je trebalo da dođe na carski dvor 1723. godine, ali je preminuo od velikih boginja. Umesto njega udala se za Klementovog starijeg brata Franc Stefan 12. februara 1736. godine. Iako je bila zaljubljena u njega, oboje je pratio glas o neverstvu.

Na presto je došla nakon što je car Karlo VI umro 20. oktobra 1740. godine u Beču, i to najverovatnije od trovanja gljivama.  Iza njega Austrija je ostala u teškom stanju, sa ispražnjenom državnom blagajnom i neisplaćenim dažbinama prema 80.000 vojnika.

Marija Terezija se, kao novi monarh, našla u teškoj situaciji. Prvenstveno nije znala dovoljno o državničkim poslovima, niti je bila svesna slabosti očevih ministara. Dok je njih ostavila za svoje savetnike, ostatak poslova je poverila mužu kojeg je smatrala iskusnijim. Obe odluke su u tom trenutku bile loše.

Pritom njena vlast je bila osoporavana sa svih strana, uključujući i austrijske zemlje. Kada je krunisana 25. juna 1741. godine, nije računala na to da bi ostale evropske zemlje mogle da pokušaju da zauzmu njenu teritoriju. Pošto, kao žena, nije mogla da bude izabrana za cara Svetog rimskog carstva, trudila se da osigura carsko presto mužu, kojeg je već učinila zvaničnim savladarom u Austriji i Češkoj. Franc je 13. septembra izabran za cara Svetog rimskog carstva, te je Marija Terezija tako postala - carica.

U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 dece od kojih je 13 preživelo detinjstvo. Tokom svih tih ratnih godina, za Tereziju nije bilo odmora jer je uporedo rađala i vodila bitke. Poslednje dete, Maksimilijana Franca, rodila je tokom Sedmogodišnjeg rata, u 39. godini života.

Nedugo nakon što je završila sa trudnoćama, Terezija se bacila na pronalaženje bračnih partnera za svoju decu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima, pa iako je svoju decu tretirala s ljubavlju, koristila ih je i kao pione u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države. 

U aprilu 1770. udala je svoju najmlađu kćerku, Mariju Antoniju (kasnije poznatu kao Marija Antoaneta), za budućeg francuskog kralja Luja XVI. Obrazovanje Marije Antonije bilo je u velikoj meri zanemareno, pa se Marija Terezija trudila da obrazuje kćerku što je moguće bolje kada je francuski dvor izrazio interesovanje za nju. S Marijom Antoanetom je bila u konstantnom kontaktu i insistirala je da zna za sve aktivnosti svoje kćerke, a često ju je kritikovala zbog njene nemogućnosti da začne.

Jedna od najvećih želja Terezije bila je da ima što više unučadi. Doživela ih je 20.

Udovica je postala 18. avgusta 1765. godine kada je Franc I preminuo u Inzbruku na svadbi njihovog drugog sina Leopolda. Muževljeva smrt ju je slomila u potpunosti, nakon čega je prestala da nosi nakit, ošišala je kosu, obojila sobe u crno i oblačila se u crninu do kraja života. Napustila je dvorski život, javne događaje i teatar, a svakog 18-og u mesecu i svaki avgust zatvarala se sama u svojoj sobi, što je uticalo i na njeno mentalno zdravlje.

Jozef je postao Francov naslednik na mestu Terezinog savladara. Kako su bili potpuno različiti, majka i sin su se oko svega raspravljali a njihov odnos je postao komplikovan. Sin je bio intelektualno superiorniji, ali majčina dominanta ličnost je često izazivala njegovo povlačenje.

Iako je često pretila da će da abdicira, bilo je opšte poznato da je svoj oporavak od boginja 1767. godine smatrala znakom da Bog želi da ona vlada do smrti, što je odgovalao i Jozefu  jer je tako imao nadređenog kojeg je mogao da krivi za svoje neuspehe.

Pred kraj života patila je od kratkoće daha, hroničnog umora, kašlja, nekrofobije i nesanice, a kasnije je dobila i edem. U jesen 1780. godine je navodno dobila prehladu i već 29. novembra preminula okružena svojom decom. Sa njom je umrla i dinastija Habzburg.

(Ona.rs/Istorijski zabavnik /Vikipedija)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.