Ravnopravnost polova ili možda poštovanje razlika u ne-ravnopravnosti?

Da li je rodni jaz u Republici Srbiji i dalje na snazi i u kolikoj meri? Koje lekcije nam je doneo zapad, a koje istok? Gde je granica između ravnopravnosti polova i očuvanja kulturnog i istorijskog nasleđa?

Između ostalog gde je granica u ravnopravnosti polova, a gde je granica u ne-ravnopravsnosti ta dva suprotna pola, jer su, „suprotna“, je l'?

Da li znači da osnažena i obrazovana žena ujedno nije i marljiva supruga i majka, ili upravo jeste?

Zašto je stopa zaposlenosti žena za 15 odsto manja u odnosu na muškarce?

I da li je prostor slobodne volje kod svakog čoveka upravo ono što krasi naše postojanje, kreativnost i svaki ljudski, ali i ekonomski napredak.

Odgovore na ova, kao i mnoga druga pitanja neretko dobijamo od zvaničnih institucija, nevladinih organizacija i različitih individualaca. Promena ima, nekima se čini da one nisu dovoljne, a nekima se čini da gube smisao i svoju suštinu. Na tom putu do istine, počnimo od sebe, bilo da smo muškog, ili ženskog pola.

S tim u vezi, naša nekadašnja koleginica, izvorno novinarka, a potom mlada žena koja se otisnula putevima privrede i gradila svoju poslovnu karijeru, majka 10-godišnjeg dečaka, bivši profesionalni sportista, kao zreli individualac našoj redakciji iznosi svoj stav koji je iskustven, nepristrasan, i najvažnije - iskren.

Možda nam je na putu traženja napretka za uvek modernu temu „ravnopravnosti polova“ potrebno da čujemo više različitih glasova otvorenih i ostvarenih individualaca.

U nastavku, sa našim velikim zadovoljstvom, Tatjana Vesnić.

„Izražam veliko zadovljstvo pričati na ovu temu, i da preskočim uvodne redove, moram reći, nije mi svejedno. Veoma je pipavo.

Prešla bih odmah na suštinu, i pre toga da naglasim, tamo gde me misli pretočene u reči budu vodile, kao posledica dosadašnjeg životnog iskustva i nekog nadamo se zdravog rasuđivanja, sve što kažem se odnosi isključivo na tekuće, svakodnevne poslovne i životne puteve ta dva raličita pola na ovim prostorima. Prostorima koje mnogo volim.

Ovo se nikako ne odnosi na ekstreme, bilo kakvu vrstu nasilja prema bilo kome, koje na veliku žalost možemo da vidimo i pročitamo svakodnevno. Ne samo u Srbiji, nego svuda. To je nešto za šta nema kompromisa, za šta mora da postoji i da se svakodnevno unapređuje rad institucija i promena/primena zakona, što se i jeste unapredilo u odnosu na moju ranu mladost (sada mi je 34), a da ne govorim mladost naših majki i baba. Svest se podigla i to je veoma važno, i nadam se da će nastaviti da se podiže! Ali podjednako važno je i to da svi treba da ustanemo privatno, samostalno, bilo kog da smo pola, i nikako ali baš nikako da ne okrećemo glavu na drugu stranu. Da ne okrećemo glavu kada naslutimo nasilje u nekoj porodici, nad ženama, decom, muškarcima. Da ne okrećemo glavu kada vidimo narko dilera koji se mota oko škole, ili vidimo mobing na poslu, ili bilo koju zloupotrebu moći, psihičko ponižavanje bilo koga, bilo gde, i u bilo kom kontekstu.

Svi mi jako dobro to vidimo, i veoma dobro znamo kada nešto ne valja.

Al' čini mi se da nema osobe koja bar jednom nije prećutala neki vid nasilja koji je videla, uključujem i psihičko naravno. Iz straha da se nekome ne zameri, ili čega god.

Bilo kako bilo, ide se napred, i u tom smislu treba da se međusobno ohrabrujemo.

Imamo institucije, ali nas ima sedam miliona, koliko je potrebno policajaca i socijalnih radnika da bi se odreagovalo bukvalno na sve, a da ne govorim što ume da se desi da neko nema hrabrosti ni tu policiju da pozove - za drugoga, jer „da se ne petlja“. Mi smo potrebni i kao komšija, i kao prijatelj, i kao član porodice, i kao slučajni prolaznik! Ne da delamo na društvenim mrežama, nego da delamo u realnom životu na koji god način možemo, pametno i hrabro.

A sada da se vratim na ovu uvek savremenu, tekuću temu zvanu „ravnopravnost polova“.

U poslovnom kontekstu nemam nikakvu dilemu da su žene u potpunosti sposobne (ukoliko žele, naravno) da izvršavaju sve poslovne izazove na najbolji mogući način i donose izuzetne rezultate. Mislim da je to sasvim jasno svima odavno, i da je čak bajato uopšte to i komentarisati.

U životnom kontekstu, koji se prožima i u poslovni, ma kakva god da je korporativna kultura i klima raznih organizacija, ume da dođe do nekog pasivnog problema, i to se oseća. I često sam se pitala, gde je klica ovog jaza.

Kratak odgovor nemam. I ja sam žensko. Al može biti da se upravo ta „ravnopravnost polova“ i dobro poznati „women rights“ nekako u današnje vreme isiljeno i na neki protivprirodan, čak blago agresivan način forsira da silom uđe u sve pore društva. I kad treba i kad ne treba.

Glavna zbivanja su izvan granica naše zemlje, ali punim pogonom dolazi i kod nas. I može se desiti, da mi žene, izgubimo na obe strane.

Gde su deca u toj priči, neki drugi viši ideali, ili šta ko već preferira? Možda, evo, samo malo da razmislimo, neće da škodi.

Moj blizak prijatelj, muškarac, koga veoma poštujem, kaže mi, „meni nikad nisu ni pale na pamet ideje o tim polnim razlikama dok nije krenulo maksimalno da se to forsira“.

Pitanje je da li su žene i muškarci baš „ravnopravni“, ili su prosto različiti.

Svako je superiorniji od drugoga u nekom segmentu života, nevezano za pol. I žena naspram žene i muškarac naspram muškarca, i unakrsno. Ključ je ne zloupotrebljavati superiornost, već upravo njome upotpuniti drugoga.

Ne treba nama ravnopravnost nego poštovanje čoveka ka čoveku!

A ostalo je priroda uradila sama.

Zaista pričam iz ličnog ugla, bila sam profesionalni takmičar visoko ekstremnog sporta koji sam trenirala od sedme godine života, završila sam fakultet, uporedo radila dok sam studirala, radim i dalje, i sportom se bavim i dalje, živela sam život kao svaka mlada devojka, izlazila, putovala po svetu, učila, grešila, ispravljala. Samohrana sam majka, samoodrživa, podižem krasnog dečaka, život je bio veoma izazovan, svakojake nedaće su se događale, i iz tog razloga dopuštam sebi da iznesem neki stav.

Mislim da svi treba da ublažimo retoriku.

Da veoma pametno i trezveno odlučimo šta prihvatamo od svega što nam se nudi svakoga dana i dolazi sa svih strana sveta. Prosto, zbog naše sreće, mira i budućnosti.

Uvek mi je zanimljivo kako često vidim podrške za osnaživanje žena kada je u pitanju razvod braka. Da, podržavam, ukoliko suštinski ne valja. Slobodna volja je iznad svega.

Ali evo, reći ću i da nije lako podizati dete sam, veoma je teško, i mnogo drugih izazova koje prate takav način života. Ko god može i ima neku želju, neka sačuva svoj brak. Nemojte misliti da ćete 100 odsto naći bolje posle, ili da će vam posle sve biti savršeno i svi problemi magijom nestati.

Ne kažem ni da nećete, nisam kategorična, ništa nije crno ili belo, ali ne treba onda ni ovi novi talasi koji se nameću da budu kategorični.

Desi mi se i često da ljudi koji me dugo poznaju pitaju: "Ih ti, pa da li bi ti ikad bila domaćica?"

Ne mogu sa sigurnošću da odgovorim na ovo pitanje jer koliko god da je posao naporan neke delove baš mnogo volim, zbog toga ga odlično i radim i onda me ti rezultati zapravo ispunjavaju, ali negde veoma razumem i domaćice. Nije isključeno.

Posvetiti se deci - ipak dete volimo više od posla, majka mu mnogo treba, posvetiti se kući, sebi, porodici. Naravno ukoliko je taj partner čestit, veran i stabilan. Možda je i tu neka kvaka, čisto da i muškarci razmisle.

Jednostavno, ako postavka domaćice odgovara porodici, samo napred!

Kada je bio onaj talas korone i karantina, imali smo priliku da osetimo šta znači kuća. Dosta ljudi, pogotovo žena koje poznajem se baš tada promenilo. Ne iz uma, da je to svesna odluka, nego sasvim spontano, samo se „to nešto“ desilo i probudilo.

Dakle, moj zaključak je da su sve opcije otvorene.

U redu je biti domaćica, u redu je biti CEO korporacije, izvrsno je obrazovati se, sjajno je roditi nekoliko dece, za svako poštovanje je posvetiti svoj život karijeri, u redu je razvesti se kad mora, prelepo je očuvati brak... ali iznad svega toga, važno je da budemo iskreni prema samima sebi, potom prema drugima, i najvažnije da budemo dobri ljudi jedni prema drugima!

Svaki pojedinac.

Krajnje je nebitno ko je kog pola.

Tada bi se sve samo od sebe prirodno posložilo, i to treba probati, i uopšte ne mariti za druge da li oni hoće ili neće.

Nemojmo dozvoliti da nam drugi perfidno nameću svoje niske vrednosti, jer su se oni upecali kada je niko drugi nametnuo njima, jer to je linija manjeg otpora, i sve se širi ko zaraza.

Čovek veoma dobro zna šta je istina. Mi svi veoma dobro znamo šta je dobro, šta je zlo. Šta je istina, šta je laž. Prvenstveno za sami sebe. Potom, veoma dobro možemo da osetimo i za druge, prepoznamo takođe i ko su vukovi u jagnjećoj koži, itd, itd.

I dodala bih, istinska dobrota je najveća superiornost koja postoji, i tu nema greške.

Pa najlakše je biti loš čovek, zar ne? Što bi rekao moj sin, to baš i nisu junaci mama, junaci su iskreni, hrabri i dobri. I to je tačno, to nije neka bajka, već istina ljudskog karaktera, oduvek i zauvek.

Zaista, ne odstupati od snažne istine koja je duboko u nama. Ili, još lepše, vratiti joj se ako se skrenulo, ili stati na nju ako nismo do sad. Dovoljno za početak.

Kako kažu: „nebo se više raduje jednom pokajanom grešniku, nego li za 100 pravednika“, ima smisla.

I naravno, sloboda. Posebna tema. Često me ovaj pojam „slobode“ malo, kako da kažem, iritira, i takođe rapidno dolazi spolja kod nas.

Veoma je teško i pipavo da verbalizujem, a da zaista ni na koji način apsolutno nikoga ne uvredim, ili da me neko ne shvati pogrešno, jer onda sve ovo što govorim nema nikakvog smisla. I to zaista ne želim!

Samo mi malo ta nametnuta sloboda nije sloboda. Kosi se sa prirodom čoveka. Nek svako živi svoj život prema svojoj savesti i svom izboru tako da ne ugrozi drugoga, i ne nameće ništa drugome, i to je sasvim dovoljno.

Da li ja kao samohrana majka, poslovna jelte, fakultetski obrazovana treba da snažno stojim iza stava kako je super biti razvedena, samostalna, i tako učim devojčice? Pa, i ne baš. Učila bih ćerku vrednostima, kompromisima i istini. Osnaživala bih je u dobroti i hrabrosti, pa šta život u skladu sa tim donese.

Ljudska prava, shodno zakonu su veoma važna stvar. Bez izuzetka treba da se poštuju i unapređuju.

Ali bojim se da ima ljudi koji su iskoristili borbu sa istinska ljudska prava, istinsku patnju ljudi da tu provuku svoje duboke perfidne i nenormalne ideje takođe pod parolom „ljudskih prava“ ili „slobode“, i onda u jeku ovih snažnih talasa „rights, rights, rights“ provuče se i nešto sjajno upakovano i primamljivo, ali kada ga malo zdravorazumski rasčlanimo, nešto tu, u najmanju ruku ne valja.

Ne prolazi to pred zakonima (ni našim ni stranim uglavnom), ali ulazi u naš mozak, u naše misli, naše rasuđivanje, ponašanje, delanje. Ulazi nam u glavice dece, i mnogo je opasno. Svuda izbija, društvene mreže uništavaju ljude. Zato sam ih i, pre više godina sve pogasila, i moram reći, glava mi je i zdravija i mirnija, um bistriji a život kvalitetniji. Toplo preporučujem svakome.

Da sumiram, matematika je vrlo jednostavna na sve ove teme, samo budi dobar i iskren čovek. I to je to. A krajnje je nebitno kog smo pola.

Poštujmo se. Poštujmo svoju ljudsku prirodu, poštujmo naše kulturno i istorijsko nasleđe, inspirativno je i toliko retko,  imamo čime da se ponosimo.

I naravno, „mudar ko zmija i bezazlen ko golub“, jer svačega ima. Pa bio muško ili žensko.

Jer tamo gde je srce tamo sija sunce, tamo gde je strah tamo živi mrak.

(Ona.rs/Tatjana Vesnić)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.