Udruženje "Staparska ruža": Naš zadatak je da sačuvamo ćilim od zaborava, a samim tim i da prenesemo znanje

Staparskih ćilima ima raznih i nose nazive kao što su "put za Jerusalim", "na ćoškove", "na vaze", "na vence"... Tu su i "sitni" i "beli", pa na "kutije"...

Ovaj ćilim ima niz svojih specifičnosti, ali i jednu konstantu - osnovni simbol ruže. No, kakvih ćilima ima, tako su ruže, pupopoljci, grančica na njemu - različiti. Jedno je sigurno, njihova izgrada je naš  jedinstven zanat, deo tradicije i kulturnog nasleđa, a iznad svega umetnost.

Mira Kovačev je predsednica Udruženja žena "Staparska ruža" koje se bavi očuvanjem staparskog ćilima i samom izradom tkanice sa njihovim motivom. Kako za Ona.rs objašnjava, ovo Udruženje, koje broji 15 članica od koje su četiri aktivne tkalje i jedna pusterka, osnovano je 2016. godine uz podršku grada Sombora, kada su nabavile prve razboje i dobile prostor u kome se danas nalaze.

Staparski ćilim - deo liste nematerijalnog kulturnog nasleđa

Kako nije bilo tkalja koje su poznavale tehniku rada, žene iz Udruženja su prošle obuku i tako je počela revitalizacija staparskog ćilima koji je upisan na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.

- Ideja je da se ovo sačuva, jer 50 godina u Staparu niko nije seo na razboj. Naše mesto je inače bogato tradicijom i kulturom i svaka kuća ima ćilim, što broji oko 1500 komada u Staparu. To je jedno nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno, a naše Udruženje "Staparska ruža" je dobilo veoma težak zadatak da očuva ovo što imamo i da to znanje prenesemo na mlade - otrkiva Kovač i prenosi da Udruženje dosta radi sa decom koja danas znaju šta je staparski ćilim.

Predsednica Udruženja kaže da zadatak očuvanja ove tradicije nije nimalo lak, jer je sama tehnika teška, zahteva mnogo vremena da se savlada, a žene brzo odustaju, jer ne mogu da mu se posvete i odlaze u fabrike kako bi zaradile sredstva za život.

Nema staparskog ćilima bez ovce "cigaje"

Na pitanje šta je zapravo potrebno da se napravi jedan ćilim, Mira Kovač otkriva tajne zanata.

- Naši stari ćilimi su se radili na kudeljnoj osnovi i Stapar je bio centar ćilimarstva krajem 19. i početkom 20. veka. Naše mesto, međutim, tada je imalo svoje kudeljare, tkalje, ovce "cigaje" od kojih se koristila vuna za staparske ćilime, kao i bojadžijske radnje. Proizvodnja je bila zaokružena i zato je Stapar bio centar ćilimarstva - priča predsednica udruženja i ističe da, nažalost, danas kudeljara više nema, pa se staparski ćilim tka na pamučnoj osnovi:

- Ni ovce "cigaje" nema. Neka gazdinstva ih drže za sebe i kuvanja ovčijeg paprikaša, koji je takođe ovde tradicionalan. Ali ne možemo ništa bez pomoći države, dok se ne naprave gazdinstva koja bi ciljno sejala kudelju za kudeljne osnove i gajile ovce "cigaje" za vunu koja bi išla u dalju preradu da bismo mi mogle da istkamo naš ćilim.

Kako je zanat star i umalo u potpunosti zamro do pre sedam godina, tako je i "alat" za rad ovih žena, takođe, vremešan.

- Dok udruženje nije još osnovano, postojale su samo dve tkalje koje su znale tehniku tkanja i radile su na ovom našem razboju iz 1909. godine. Naši razboji su specifični jer su horizontalni, i na njima rade po dve žene koje moraju da budu sinhronizovane. Naš ćilim se radi red po red i sa "brdom" se drži pravac. Recimo, u pirotskom ćilimu je "vertikalni" razboj i svaka žena može da radi svoju šaru samostalno. Kod nas toga nema - objašnjava Kovač.

Ćilim deo svadbe i prvih koraka deteta

Žene iz Udruženja su prvi kompletan ćilim otkale pre dve godine i to na prvom razboju koji je urađen za sto godina.

- U Staparu maltene svaka kuća na tavanu ima neki deo razboja, ali nijedan nije u celosti, tako da smo imale pravi izazov da mi napravimo prvi veliki razboj dimezija 1,60 metara. Naši ćilimi su inače 1,40 sa 1,80 metara i nikada nisu služili kao tepisi. Sa njima su se prekrivali bračni kreveti i bila je stvar prestiža da ga imate u kući. Imale su ga bogate porodice. I dan-danas je u Staparu običaj, kada je svadba i kada konji i fijakeri idu po mladu, da se ukrase našim ćilimom - prenosi ova žena.

Od drugih običaja ona izdvaja "postupovnicu". Tradicionalno to je vreme kada dete prohodava u ovoj varošici i kada se na pod postavlja ćilim, pravi kolač "listara" (koji se stavlja u tkanu torbu), dok se sa druge strane ćilima postavlja olovka, pare, makaze i drugi simbolični predmeti. Dete se tada pušta da napravi prve korake preko ćilima i listare i bira jedan od premdeta koje mu prema verovanju meštana određuje buduće zanimanje.

- Mogu sa ponosom da kažem da se u ta tradicija u Staparu i danas neguje. Naša listaru se stavlja u tkanu torbu i na venčanju, kada mladima mama predaje kolač koji se kida između mlade i mladoženje, i ko otkine veći deo - biće gazda u kući - opisuje Kovačeva i dodaje da se staparski ćilim nosio i u miraz prilikom udaje, a poklanjao se i kumovima: - Takođe, naše žene su ovom klečanom tehnikom tkale i torbe, koje su sa jedne strane bile svetle boje i nosile su se na radosne događaje, kao što su svadbe. Dok je druga strana bila tamnija i nosila se na tmurne događaje kao što su 40 dana, šest nedelja i slično. Tako da je torba imala dve funckije.

Staparska ruža" stigla i do Kine, Rusije, Velike Britanije....

Njihovi kupci su uglavnom ljudi koji dolaze iz inostranstva, nekada meštani Stapara koji žive u inostranstvu i koje vuče nostalgija da imaju nešto svoje. Takođe, Udruženje je ušlo u protokol republičke i pokrajinske Vlade, pa se njihove tkanice daruju kao protokolarni pokloni tokom diplomatskih poseta. Tako da je "staparska ruža"  stigla i do daleke Kine, Rusije, Velike Britanije....

- Naša Nevenka Blagojević iz Stapara, čuveni top model devedesetih godina, radila je revije za Dolče Gabanu i sve druge poznate modne kreatore, pa je tako inspirisan našim ćilimom urađen i kaput sa motivom ruže koja je nošena na jednoj reviji - priseća se Kovačeva.

Upitana da li stapraski ćilim ima simboliku, kao što je to slučaj sa pirotskim, odgovara negativno.

- Nemamo mi simboliku. Ovde je vladao uticaj Austrougarske, kao što je u Pirotu Turska. Kod njih je geometrija, kod nas ruža. Tako je diktiralo tržište - objašnjava predsednica udruženja i podseća da su ćilimi u doba njihovih baka koštali kao jutro zemlje, što je bila adekvatna kompenzacija za njihov trud jer su tkale po celu zimu:

- Ćilima se pravio po šest meseci i to sa dve tkalje. Kako bih vam predočila koja je to vrednost - pa jutro zemlje u Staparu je 12 do 14 hiljada evra. Kada smo mi uradile prvi ćilim, jer smo do tada samo znale iz priče kako to zaista igleda i koliko dugo traje, stvarno smo videle da je 600 radnih sati potrebno da dve tkalje završe posao. I kada izračunate, dođete do toga da je za jedan njegov kvadrat potrebno 1.200 evra.

Glavna tkalja Verica Mijatović dodaje ponešto i o samom procesu izdrade jednog staparskog ćilima, i naravno, njihove ruže. Objašnjava da je knjihova "klečana tehnika", karakteristična po tome što ćilim nema lice ni naličje, već jednako izgleda sa obe strane.

- Motivi staparskog ćilima su isključivo ruže. Možda stavimo neku štrafticu dole, neku okrajnicu, ali samo ruže. Njihove šeme uzimamo sa starih ćilima, a boje sami odredimo. Jedina karakteristika je to što i list i ruža moraju da imaju po bar tri nijanse. Sve ostalo je do mašte tkalja. Pravimo tkanice raznih dimenzija koje koristimo na torbama, novčanicima, za izradu slika, jastučnica, sedalica, poslužavnika... Pored tkanja koristimo i tehniku oslikavanja, a do sada smo radili ešarpe, slike, kišobrane... kako bi na stvarima koje su nosive i upotrebljive približili taj naš ćilim i da bi bio vidljiviji sa tom našom ružom - zaključuje Mijatović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.