Heroina i pesnikinja Mira Alečković: Humanista i borac koji je obeležio jednu epohu jugoslovenske poezije

Ona je iznad svega bila humanista. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, posvećena pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi.

Mira Alečković je bila srpska književnica, koju je Desanka Maksimovići opisala kao pesnikinju koja se nije "zaludno igrala rečima", već se "njeno srce odazivalo ljudskim tragedijama." Pisala je pesme i romane, a objavila je više od 50 knjiga za decu i odrasle. Njena dela prevedena su na 20 svetskih jezika.

Sa kolegama književnicima osnovala je omladinski književni časopis „Zmaj“, čiji je glavni i odgovorni urednik bila punih 40 godina. Takođe je bila sekretarka, potpredsednica i predsednica Udruženja književnika Srbije, a u nekoliko navrata je izabrana i za predsednicu Saveza književnika Jugoslavije.

No njena hrabrost je takođe bila daleko poznata. Bila je i učesnica Narodno-oslobodilačkog pokreta (NOP) u toku Drugog svetskog rata. Kao i za svoju književnost, tako je i za herojstvo u borbi za oslobođenje Jugoslavije - mnogo puta je nagrađena.

Govorila je 10 jezika

Rođena je u porodici Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja i Novosađanke Dragice Trpinac, jedne od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS. Oca je streljao Gestapo u Beogradu, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata.

U svom rodoslovu ova pesnikinja ima i jedno veoma zvučno ime. Naime, njena baka Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Takođe je bila jedna od najboljih učenica pesnikinje Desanke Maksimović, s kojom je do kraja života bila dobra prijateljica, dok je u ratu bila saborac sa prijateljem, kasnije piscem i venčanim kumom, Brankom Ćopićem.

Iako po rođenju Novosađanka, od druge dodine je živela u Beogradu, gde je završila francusku osnovnu školu, kao i francusku i srpsku gimnaziju. Nakon studija slavistike i književnosti u Begradu, otišla je u Pariz, gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Kao poliglota govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...

Udala se za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog sa kojim je dobila Nedu, Srđu i Milu.

Neustrašiva heroina od malih nogu

Kako je još kao mlada perfektno govorila francuski, iskoristila je priliku da 1937. godine, uoči Drugo svetstkog rata, tajno preda peticiju srpske omladine protiv rata - francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu. Još kao gimnazijalka, dve godine kasnije postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu.

Ova heroina je sa 16 godina devojka učestvovala u akcijama sabotaže, a tokom jedne akcije kada su sekli nemačke telefonske kablove u okupiranom Beogradu 1941. godine, uhapsila ju je Specijalna policija, nakon čega je zatvorena, mučena i premlaćivana. Iz kazamata ju je spasila srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira je krišom napustila Beograd i pridružila se NOP-u.

Primljena je u bolničku ratnu službu gde je lečila ranjenike.  Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji.

Vreme "Zmaja"

Prve pesme Mire Alečković pojavljujuju se neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirk "Zvezdane balade" izdala je po završetku rata, 1946. godine, kada je počela da radi i u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Nakon toga je i sama na čelu. Osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega je imala problema u Savezu komunista.

Tokom studenstkih prostesta 1968. godine, izlazila je pred studente i čitala im revolucionaru poeziju, a nakon toga više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Aktivno se zalagala za pravdu, i stala u u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!”

Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena, a odnos prema deci ispoljila je i kao urednik časopisa za decu "Zmaj", kao i "Omladina", "Mladost" i "Poletarac". Redovno je učestvovala i u čuvenim "Zmajevim dečjim igrama" u Novom Sadu.

- Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih - imala je običaj da govori o svom radu, kako prenosi "Vikipedija".

Odana Narodnoj borbi

Autor je teksta pesama "Druže Tito mi ti se kunemo" i "Svečana pesma", a refren je, kako je sama znala da kaže, pozajmila od naroda na Kozari, koji su spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a. Prema "Vjazmi" koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik.

Svoju prvu antifašističku pesmu "Dvanaest na pločniku" napisala je kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, a druge pesme po kojima je ostala upečljativa su  "Sveli su mladi Ljiljani", povodom pogibije beogradskih studenata u protestu, "Balada o Olgici Grin" posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu".

Tu su i pesme poput "Ovo je veliki školski čas" posvećena streljanim đacima u Kragujevcu, "Zvezdane balade" posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu, kao i poema "Znam tu zemlju bune" posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu.

Iz toga vremena datira i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu "Lili Marlen", pod nazivom "Na istočnom frontu veće je pao sneg".

Nakon rata dobila je Orden za hrabrost u antifašističkoj borbi i rusku otadžbinsku medalju. Francuski predsednik Šarl de Gol proglasio ju je Vitezom Legije časti, a 40 godina kasnije Golov naslednik Fransoa Miteran proglasio ju je Oficirom legije časti. Nagrađena je i medaljom za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata.

Humanitarac do zadnjeg dana

U doba političke krize tzv. "Maspoka" (1971), posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, nakon što je jugoslovenski politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Alečkovićeve da iz svoje svečane pesme "Jugoslavijo" izbaci određene reči. Ona na to nije pristala.

Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok se ne snađu. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, ona je zaslužna što je očišćena i sanirana iz Košutnjaka preneta česma, koja danas krasi Terazije.

U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran.

Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[6] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme "Poruka jedne senke".

U čast ove velike pesnikinje, izdvajamo njene stihove koje je posvetila svojoj prijateljici Desanki Maksimović.

U Desankinoj sobi

Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop

ili neka maglina.

Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet

Ili mlada žena. Možda ga ipak ima.

Ti reče: Ali ja neću biti ona ista –

I pogleda mi u oči zamišljena.

Ni ja neću biti ona ista, rekoh,

Sa likom koji će moja deca prepoznati,

Nepoznatoj mi ni majka neće poći

u susret da me primi.

Ti reče: Biću tamo užasno sama…

A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji

nekad živela

Gledajući neke prelepe predele rajske.

Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski,

Lepše sam u svom zavičaju videla.

Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela,

Možda ću postati neka nova nebeska reka.

Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim.

Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom

od devojačkih želja, ti reče.

I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka

U kineskoj svečanoj svilenoj odori.

To nisi ti. Savlađujem užas i strah.

Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim.

Samo sveća na stočiću u sobi gori…

Sedela sam dugo kraj tebe. Sad uplašena stojim.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.