Poslednja bosanska kraljica Jelena Mara Branković: Srpska naslednica koja je u miraz dobila celu državu

Ona je bila žena poslednjeg bosanskog kralja Stjepana Tomaševića, pa tako i poslednja bosanska kraljica. Iako se njena posvekrva, Katarina Kosača, često spominje kao poslednja kraljica Bosne, to je zapravo bila Jelena Branković (kasnije Mara ili Marija), koju ljudi često znaju da pomešaju sa njenom tetkom, Marom Branković.

Poslednja bosanska kraljica bila je najstarija kćerka srpskog despota Lazara Brankovića i vizantijske princeze Jelene Paleolog, ćerke brata pretposlednjeg vizantijskog cara Ivana VIII Paleologa. Rođena je oko 1447. godine i krštena je kao Jelena (neki izvori je nazivaju i Jelača). Imala je dve mlađe sestre.

Srpski despot je u trenutku Jeleninog rođenja imao dva starija slepa brata, Grgura i Stefana, zbog čega nisu bili u stanju da vladaju, zbog čega je mlada despotica bila veoma poželjna devojka za udaju, jer bi njen budući muž mogao da zaište vlast nad Srbijom - po njenom pravu. Pitanje njene udaje postalo je još važnije po Srbiju kada je despot Branković iznenada preminuo 20. januara 1458. godine.

Starateljstvo nad Jelenom od tog trenutka delili su njena majka i proosmanlijski nastrojeni vojvoda Mihajlo Anđelović, brat velikog vezira Mahmud-paše Anđelovića. Nakon pobede antiosmanlijske i prougarske frakcije u proleće 1458. godine Osmanlije su započele osvajanje Srbije, a Jelena je postala marioneta antiosmanslijske frakcije. Njen brak je u tom trenutku imao moć da spase ili da uništiti državu.

Zbeg pred Osmanlijama

Odmah po smrti oca, počeli su pregovori o Jelenijoj udaji, koja je u miraz praktično dobila - celu državu. Novi despot postao je Stjepan Tomašević, najstariji sin i prestolonaslednik bosanskog kralja Stjepana Tomaša. Na dan 1. aprila 1459. godine sklopljen je brak između tada dvanaestogodišnje Jelene i Stjepana i odmah po venčanju, mladi Tomašević preuzeo je vlast nad Srbijom i okončao jednogodišnji "interregnum" (godine bez vladavine kralja).

Međutim, u burna vremena kakva su tada bila, Stjepan je kratko vladao Srbijom. Kako mladi vladar nije imao pomoć ni od oca ni od ugarskog kralja, već 20. juna 1459. godine osmanski sultan Mehmed II osvojio je Srbiju, a mladi par je bio prisiljen da se skloni.

Stjepan je nekako uspeo da nagovoriti Osmanlije da on i njegova porodica napuste grad, i da se sklone na dvor Tomaševićevog oca u Bosni. Svita je u zbegu prešla preko Šumadije i Mačve i stigla na granicu sa Bosnom , a zatim su prešli Drinu i sredinom jula stigli u Bobovac. Bosanski kralj Tomaš primio je sina i nevestu pod skute, dok su Jelenina majka i sestre još u Bobovcu skrenule put Ugarske.

Udovica sa 16 godina

Jelena je na dvoru ostala sa mužem sve do smrti svekra 10. jula 1461. godine, kada je Tomašević postao kralj Bosne, a ona bosanska kraljica. Srpska despotica smenila je sa tog mesta maćehu svog muža Katarinu Kosaču.

Novi kralj Bosne postao je štićenik pape Pija II, čime je produbio vezu između bosanskog prestolja i Vatikana. Postao je jedini bosanski kralj okrunjen u rimokatoličkoj ceremoniji.

Prateći muževljevu težnju da se približi Vatikanu, kraljica Jelena se 7. novembra (ili nešto kasnije) odrekla imena koje joj je dato krštenjem u pravoslavnoj crkvi i uzela ime Device Marije. Od tada, svi izvori, uključujući i Vikipediju, nazivaju je kraljicom Marom.

Kraljevski par je kratko živeo u Bobovcu, sve dok 1463. godine nije pao pod vlast Osmanilja. Kralj se tada sklonio u Jajce, a potom u Ključ, da bi već 5. juna iste godine bio uhvaćen i pogubljen. Marija je ostala udovica sa svega šesnaest godina. Prema zapisima biskupa Angela Masarelija, kraljica je do tada već rodila dvoje neimenovane dece, ali sem ovih zapisa ne postoje nikakvi drugi biografski podaci o tome.

Dani izbeglištva na Jadranu

Bosna i Hercegovina je postala deo Osmanlijskog carstva, a Mara je zatražila utočište od Dubrovačana, ali joj je zahtev odbijen. Bežeći pred osvajačima Marija je ostavila iza sebe svoju najvredniju imovinu - kosti svetog Luke, koje su uzeli Franjevci i poneli prema Dubrovniku. Njih je presreo lokalni vojvoda i kraljičin prijatelj, braneći im da nastave dalje bez njene dozvole.

Za to vreme, pokušavajući da obezbedi svoju egzistenciju, kraljica je pregovarala sa Mlečanima o prodaji kostiju, dok su Dubrovčani paralelno besneli i zahtevali njihovo izručenje. Veruje se da ih je Mara na kraju ipak uspešno prodala Mlečanima, ali je u jednom pismu iz avgusta 1463. godine zabeležila da su Mlečani škrti, pitajući se odakle im smelost da dovode u pitanje autentičnost svetih moštiju.

Za istu relikviju ugarski kralj Matija Korvin nudio joj je doživotno vlasništvo nad tri dvorca.

Mlada udovica skrasila se u Splitu, u benediktinskom manastiru Sveti Stjepan, gde je redovno primala u posetu svoje zemljake, ali i Mađare. To je izazivalo opšti gnev mletačke vlade zbog čega je "zamoljena" da se preseli u Šibenik ili neko obližnje ostrvo, ali je Mara uvređena ovakvim postupkom 1466. godine preko Istre zauvek napustila Jadran i otišla kod majke u Ugarsku.

Mara u Osmanskom carstvu

Osam godina kasnije Mara je odlučila da se obrati Dubrovačkoj Republici sa zahtevom da joj se isplati zaostavština njenog muža koja je tamo ostala deponovana, ali još jednom Dubrovnik odbija da joj izađe u susret, zbog čega je kraljica, iznova, naredne godine ponovila svoj zahtev.

Kako nije naišla na rešene, godine 1485. Mara se uputila ka Carigradu na dvor sultana Bajazita II da mu se požali kako Dubrovnik odbija da joj izručiti zlato koje je kod njih pohranio njen muž. Sultan je stao na stranu udovice i naredio Dubrovniku da joj se preda njena udovština, što su konačno i učinili.

Za to vreme, boraveći na sultanovom dvoru, Mara je uspela da stekne reputaciju - spletkaroša. Prema nekim izvorima, naime, kako je ostala da živi u Osmanlijskom carstvu sa svojim tetkama, sultanijom Marom i celjskom groficom Katarinom, postala je veoma nepopularna jer je često govorila protiv najbliže rodbine.

Nakon smrti rođaka, budući da sultanija nije imala dece, kraljica Mara je trebalo da nasledi njihovu imovinu. Deo njihovog nasleđa već je bio obećan samostanima, a kako se nije znalo tačno koliko imovine treba da im pripadne, Mara je odlučila da na šerijatskom sudu traži 30.000 zlatnika za koje je tvrdila da su ostali u posedu monaha, iako je ona trebalo da ih nasledi. Kako se ispostavilo, nije uspela i da dokaže svoje tvrdnje.

Paralelno je pokrenula i pitanje na svoje pravo na ikone koje je ostavila hrišćanskom manastiru Velika Lavra na Svetoj Gori, ali pošto kao žensko nije imala pristup Svetoj Gori, bila joj je potrebna Bajazitova intervencija 1492. da bi dobila ikone.

Neobjašnjiva naklonost sultana

Tokom 1495. Marija je bila umešana u još jedan pravni spor sa Dubrovnikom, ovoga puta oko nameta koji je ovaj grad plaćao srpskim vladarima još od vladavine Stefana Dušana. Naime, prihod je bio ustupljen manastiru Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu, a njena tetka Mara je uspela da ih povrati nakon zatvaranja manastira. Marija je odlučila da to zahteva kao zakonski naslednik svojih tetaka, ali su svetogorski manastiri Hilandara pobedili u tom sporu.

Ostalo je nerasvetljeno zašto je kraljica uživala tako snažnu podršku sultana u svojim tužbama, ali postoje nepotvrđene priče da se kraljica Marija udala za spahiju (člana feudalne otomanske oklopne konjice) sa kojim nije imala dece, pa čak i da su je Turci uhvatili u Bosni i naterali na brak. Neproverena je i teorija da se u nekom trenutku pridružila haremu nekog turskog generala, odnosno da je bila prisiljena da postane supruga ili kurtizana osmanskog paše.

Pred kraj života preselila se kod svog ujaka Manojla Paleologa, blizu grada Trakije, gde se veruje da je i preminula negde nakon 1500. Kraljica Marija, koju su monasi koje je tužila direktno opisali kao "zlu ženu", sahranjena je u lokalnoj crkvi zajedno sa svojim ujakom Manuelom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.