Mara Branković: Srpska princeza, pa turska sultanija u čijim su rukama bile važne odluke

Dok je na dvoru svoga oca učila strane jezike i vezla najfinije tkanine, Mara Branković (1417, 18–1487) nije mogla ni da zamisli da će je život odvesti u harem turskog sultana Murata II, gde obitava još 300 žena. Ipak, svoj životni put je prihvatila i prerasla u čuvara porodice i hrišćanstva, diplomatu i ktitora, ženu koja je u tom trenutku iskusila život na obe strane - domaćoj i neprijateljskoj i sačuvala svoju čast.

Takvu žrtvu pre nje je podnela samo ćerke Kneginje Milice i kneza Lazara – Olivera.

Za razliku od mnogih žena njenog doba, ćerka despota Đurađa Brankovića i, po svemu sudeći, Grkinje Irine Paleologine Kantakuzin, poznate kao Prokleta Jerina, zabeležena je u istorijskom dokumentu, gde je sačuvan je njen lik. Zahvaljujući Esfigmenskoj povelja iz 1429. godine, koju je njen otac darivao manastiru na Svetoj Gori, i porodičnom portretu u njoj, danas možemo da upoznamo njen lik.

Đurađ Branković je mesto vladara Srbije nasledio od despota Stefan Lazarević. Naklonost Osmanlijskog carstva i mladog sultana Murata II, Đurađ je dobio povećavanjem danka Turcima, ali i predlogom da ćerku Maru da kao zalog mira. Dogovor je skopljen, sa čekanjem da Mara postane punoletna. Devojčici koja je ime dobila po svojoj baki Mari Lazarević, ćerki kneza Lazara, određen je tok života.

Punoletna Mara 4. septembra 1434. godine, sa zvaničnom pratnjom i braćom Grgurom i Stefanom, odlazi u Edirn, to jest Jedrene, nekadašnju osmansku prestonicu. Njen budući suprug imao je 31 godinu. Brat Stefan, koji je zatražen kao talac, imao je 15.

"Samo u novcu donela je sultanu četiri stotine mletačkih dukata u zlatu, a preko toga još dvesta hiljada dukata njene devojačke spreme odeće, nakita i poklona  njegovim velikodostojnicima", beleži Nikola Moravčević u knjizi "Srpske vlastelinke".

Bila je druga po redu zvanična Muratova žena. Poznato je da Mara nije imala dece i da je ostala u pravoslavnoj veri ceo život.

Prosili su je velikani nakon što je ostala udovica, nikada nijednom nije dala pristanak.

Mara je uspela da se posle smrti svog supruga, uz dozvolu njegovog sina, novog vladara, Mehmeda II, vrati u Srbiju, sa svim počastima. Prema nekim izvorima, Mehmed II je još kao dečak bio blizak sa njom, nazivao ju je i drugom majkom, čak i da ga je učila "Oče naš". Drugi izbori pak dovode ove tvrdnje u sumnju. Ipak, sa svim počastima ju je ispratio u Smederevo, gde je porodica posle 15 godina bila na okupu.

No pre toga je doživale da joj suprug oslepi oba brata.

Mara je bila poznata kao gospodarica Ježeva, Mravinaca, Doskombusa. U vili u Ježevu okupljala je pripadnike propale srpske vlastele, inoke svetogorskih manastira. Uticala je na postavljanje vaseljenskog patrijarha u Istambuli. Bio je je to srpski vladika Dionisije. Odlazila je i na redovne sastanke sa sultanom u Tursku i postala njegova stalna, nezvanična veza sa hrišćanskim svetom. 

Posle 1475. godine prestaje da učestvuje u diplomatskim odnosima sa Turskom i posvećuje se ktitorskim delatnostima. Posebno je darovala manastir Hilandar i manastir Svetog Pavla, poveljom im je ostavila sve svoje imanje posle smrti.

Umrla je u Ježevu 14. septembra 1487. godine. Njeno kratko ime i velika dela ostaju da zvone našom istorijom, za koju se ceo život borila.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.