Sanduk sa mirazom čukunbabe Darinke otvorio nam je Nikola: Marame i libade otkrivaju tajnu opstanka porodice

Materijalno nasleđe naših predaka nama je danas svedočanstvo prilika u kojima su se nalazili članovi porodice koje možda nikada nismo ni upoznali. Poznavanje našeg kulturnog porekla može nam pomoći da razvijemo i osvestimo snažan osećaj o tome ko smo mi zaista. Način na koji se odnosimo prema našim porodičnim pričama i stvaramo sopstvene narative o njima, pomaže u uspostavljanju našeg jedinstvenog, autentičnog suštinskog identiteta, koji ne može ni postojati bez pripadnosti i povezanosti.

Ono što je nekada bilo svedok ekonomskih, socijalnih, pa i političkih prilika koje su zadesile jednu familiju, nama je svedočanstvo emocija utkanih u svaku krpicu, u svaki milje, u svako "maramče", u svaki džepni sat, u sve ono malo ili mnogo što su posedovali.

Nikola Milutinović ima tu sreću da poseduje kompletno očuvan sanduk sa devojačkom spremom, mirazom, svoje čukunbabe Darinke. On, pričajući priču o običajima, garderobi i nakitu toga doba, njihovom poreklu, zapravo nam je ispričao celokupnu porodičnu istoriju koja se temelji na životu u slozi tri žene koje su u mladosti ostale bez svojih muževa, o matrijarhatu čija je priča svedok jedinstvene veštine i talenata žena da prenebregnu i dostojanstveno podnesu svaku nevelju u ratnim i posleratnim vremenima naše Srbije.

Miraz je drevna tradicija koja je bila ili je i dalje prisutna u različitim kulturama, religijama i vremenskim razdobljima. Iako nije sigurno gde su, kada i kako mirazi nastali, ono što je sigurno jeste šta je on podrazumevao - poklon značajne novčane vrednosti ili imovine date od strane neveste i njene porodice budućem supružniku i njegovoj porodici prilikom venčanja.

Ko je bila Darinka?

Darinka je rođena 1882. godine, u selu Čestin, koje je na pola puta između Kragujevca i Kraljeva. Kao što i njen miraz na ovim fotografijama svedoči, ona potiče iz dobrostojeće porodice, a njen čukununuk Nikola, naš sagovornik, otkrio nam je i detalje o toj strani svoje familije.

- Njenom pradedi je brat bio čuveni vojvoda Petar Tucaković, Milošev vojvoda iz Drugog srpskog ustanka. Imala je i rođake koji su bili ministri u tom periodu, a njena rođena sestra je bila udata u jako dobru porodicu Bojović, dever joj je bio lekar, što samo potvrđuje koliko je Darinkina porodica imala direktne konekcije sa gradom - priča nam Nikola.

A kada bi devojka došla iz takve porodice, obavezan bi bio sanduk sa mirazom, koji se prenosio u muževljevu kuću. U tom sanduku se isključivo nosila garderoba, dok su se drugi delovi devojačke spreme - ćilimi, posteljina, veziva, platna, šarenice, jastuci i jorgani - nosili na konjskim kolima, da bi celo selo videlo iz kakve kuće dolazi snaša. Taj sanduk sa odećom zvao se ruba, i u njemu se nalazila svečana garderoba - narodna nošnja i svakodnevna garderoba.

- One su tada morale u mirazu da imaju trube tkanog platna. Peškiri su se tkali, jer su time, kada dođu u tu novu kuću, celu familiju darivale. Znači, sve što je bilo od platna, a da nije bila posteljina, čuvalo se u sanducima. A što se tiče nakita, to je bilo specifično. Ona je bila iz dobre kuće i ona je imala za to vreme dosta nakite. One su imale dukate obavezno. Dukate su onog dana, neveste iz tog perioda, kada bi se udale, predavale svekru. I od tada žena više nije vladala njima. Dakle, dukati su bili miraz. Moja čukunbaba nije imala svekra, on je stradao u Prvom srpsko-turskom ratu. Njoj je svekrva ostavila dukate, pa ih je ona dalje dala svojoj ćerki - govori Nikola i nastavlja da nam objašnjava pojedinosti:

- Nosile su fesove i pletenice oko fesa, pa ispod fesa se nosila ta neka traka barešna, na kojoj su nosile broš, takozvanu srpsku granu. Na fotografiji se i vidi njen broš sa dijamantima, nazvan Srpska grana, iako je u Beču pravljen. Na fotografiji je i njen verenički prsten, koji je sačuvan, a ona ga je nosila nasred čela, dok se nije udala. Tako se znalo da je devojka isprošena i da niko ne treba da joj prilazi. Posle ga je čuvala u sanduku. Postoji jedan mali deo, gde su držale fotografije i nakit, mada su oni nakit, u to vreme koji su imali, krili na drugom mestu. U podrumu je bio zakopovan, nakit nije držan u sanducima, jer bi bio laka meta lopovima.

Kako nam Nikola prenosi ono što je naučio o Šumadiji toga doba, današnje srce Srbije je u to vreme bilo prilično bogato, o tome svedoči i to što se tada zemlja nije merila u hektarima, nego u plugu. Jedan plug je bio oko pet hektara zemlje. Što se tiče naseljenosti, onomad su postojale takozvane zadruge, gde su živela po tri, četiri radnika sa ženama i decom.

- Bilo je dosta radne snage, oni su imali dosta zemlje i u to vreme se dosta živelo od prodaje svinja, ali svinje nisu uzgajane, kako bismo mi to rekli, kao na farmi, nego pustite ih u šumu i samo ih pokupite, na jesen, živele su tako na divlji način. Šljiva se dosta tada uzgajala, sušena šljiva i rakija, i pekmez se pekao - to je u Austriju sve izvoženo i bilo je dosta šumovitog predela. Naravno, bilo je sirotinje, ali mogu reći da u tom periodu pred Prvi svetski rat, još, dok se Darinka nije udala, većina devojaka bila je dobro spremljena za udaju - priča Milutinović.

To koliko je devojka dobro spremljena za udaju automatski je i značilo da će doći u situiranu porodicu.

- Tada se znalo - koliko su devojke imale dukata oko vrata, momci su morali imali anterije. Prosto, znalo se, zemlja od mladoženje je morala da se poklopi sa dukatima od mlade i tu se je tražila ravnoteža.

Libade i najbolji materijali iz Austrije i Francuske

Nikolina čukunbaba Darinka, te 1912. godine je u selo Adžine Livade, u kuću svog supruga donela sanduk, zajedno sa zlatom.

- Ta garderoba koja je bila svečana, ona se kupovala, postojale su terzije, posebne zanatlije koje su šile narodnu nošnju. Tada su se nosile libade - gornji deo garderobe, oivičen zlatnim vezom, izgleda kao sako sa širokim rukavima. To je bio najluksuzniji deo tadašnje garderobe, čemu i svedoče stihovi: “Prodaću livadu, kupiću libadu”. Libade su izrađivale terzije i šnajderi. Kod šnajdera u Kragujevcu su se takođe šile suknje krinoline, sa žiponima francuskog kroja. One su čak i cipele imale, bile su baš bogate. To je bila jedna najluksuznija presvlaka. To se sve šilo, a sve ostalo se tkalo, pamučno platno, platno od konoplje - “težina”, platno za podsuknje, suknje, bluze. Tkalo se sve od vune, suknje su isto bile vunene. A u to vreme, od luksuznijih materijala dominirao je pliš, atlas svila, boare svila, stizalo je iz uvoza iz Austrije i Francuske, stizalo je u Kragujevac - sve nam to prepričava naš sagovornik.

Tu su i srebrni češalj i ogledalo koje je Darinka dobila na veridbi, a pravljeno je u Beču. Kako kaže Nikola, češalj je od kornjačinog oklopa. A ovaj sanduk, u kome je sve sačuvano, napravljen je 1911. godine i oslikan u Gruži. Na sanduku su dva motiva sa vojnicima, što je bilo apsolutno u duhu tadašnjih Balkanskih ratova. Ranije izrađeni sanduci ovih dimenzija su pak imali floralne motive ili motive sa likovima devojaka.

Nažalost, usled muževljeve pogibije, Darinka više nikada nije obukla ništa od svečane garderobe koju je ponela u novi dom u tom sanduku. Udovice nisu imale pravo da se ukrašavaju i nosile su isključivo crninu. Odeća je, naravno, bila sačuvana za sledeću generaciju žena koje će se u nekom trenutku predstaviti narodu, kada bi pošle na sabor ili u crkvu. Baš onako kako smo gledali u Zoni Zamfirovoj.

Kako nam Nikola kaže, žena kada bi se udala, počela bi da nosi maramu, a do tada kao devojka bi išla gologlava, nosila bi perčine. Žena koja se uda je svoju luksuzniju, svečaniju garderobu nosila sve dok ne bi svoju ćerku “izvela u narod”.

Baš zbog toga što je Darinka morala da se odrekne sveg tog lepog odela, ono je danas i sačuvano u ovako dobrom stanju i pokazatelj je ne samo mode tog doba, već i ondašnjih prilika koje su snašle naš narod. A i cele ove priče o kojoj ništa ne bismo ni saznali da Nikola nije podelio sve ove fotografije na svom "TikTok" nalogu.

Darinka, njena svekrva Mirjana i snaja Živana - stub porodice u posleratnim nedaćama

Darinkin brak je bio ugovoren, što je značilo da ona nije svog supruga ni videla sve do dana venčanja, u crkvi. Prilike su dovele do toga da se nikada dobro nisu ni upoznali, nažalost. Darinka je već 1915. godine postala udovica, kada je njen suprug preminuo tokom povlačenja preko Albanije.

Imala je tada dvogodišnjeg sina i bila je u šestom mesecu trudnoće sa ćerkom.

- Nikada se nije preudala, njena svekrva Mirjana, majka mog čukundede, ostala je udovica u 20. i nekoj godini sa petoro dece, a Darinka u 22. godini. I moja prababa, Darinkina snaja, isto je ostala udovica sa nepunih 30. Njih tri su ostale zajedno, nikada se nijedna nije preudala i sve su dopunile postojeće imanje koje su imale, školovale su decu, koja su u ono vreme završavale fakultete. Bile su baš žene-borci - s ponosom priča Nikola, iako, naravno, nikada nije upoznao nijednu od njih, ali u njegovom glasu primetan je nostalgičan ton, što samo svedoči tome koliko je značajno nasleđe njemu ostavljeno u amanet. Ono koje je vividno oživelo sva ta sećanja iz Adžinih Livada.

Žene su svoju decu tada, ako bi se preudale, morale da ostave, jer malo ko bi želeo da gaji tuđe potomstvo kao svoje. Znajući to, ponovo su se udavale samo žene koje su zaista imale tešku situaciju, što se potpuno razlikuje od Darinkine priče, koja je imala veliku svekrvinu podršku.

- Moja pokojna čukunbaba Darinka imala je tu nesreću, ona je sahranila i muža i oba svoja deteta. I ćerka i sin su joj posle Drugog svetskog rata bili u zatvoru - moj pradeda i njegova sestra, tako da se sačuvalo igrom slučaja. Posle rata, 1944. ili 1945. kad su krenule nacionalizacije, oduzimanje imovine i sve ostalo, taj sanduk i još jedan, koji nažalost nije sačuvan, sa svim tim vrednim stvarima, bili su zakopani. To se zavijalo u teleću kožu i zakopavani su bili, te prostorije su se zvale kačare kod nas, velike drvene zgrade gde su čuvana burad, kace sa rakijom; u toj jednoj kačari, ispod neke velike kace, sve je to bilo zakopano. Za vreme rata su ljudi zakopavali, prosto u strahu da će biti krađe. Zakopavali su čak i pšenicu.

Nakon rata, kada se situacija malo smirila, Darinka, Mirjana i Darinkina snaja Živana same su iskopale sanduk. On je svoje novo počasno mesto dobio u Nikolinom domu.

Darinka je svoju ćerku Mariju dala u osnovnu školu, ona je završila takozvanu domaćinsku srednju školu, te je uspela da je uda za dobrostojećeg trgovca iz Kragujevca, a tome je svakako doprineo i veliki miraz. Ipak, Mariji nije pripala Darinkina garderoba, jer je ona težila evropskim vrednostima u svakom smislu, pa je Mariji namenila još moderniju spremu. I svog sina je oblačila u evropske kostime. U sanduku je sačuvana sprema i Darinkine snaje, Nikoline prababe Živane.

Kako nam Nikola objašnjava pojedinosti Darinkinog i Mirjaninog života, saznajemo da je sa njima živeo i Darinkin dever, koji se vratio iz Prvog svetskog rata. U zadruzi su živeli; Darinka i njeno dvoje dece, svekrva Mirjana, dever sa ženom i četvoro dece.

- Oni su puno radili na zemlji i zemlja je aktivno donosila prihod. Mnogo se radilo, skromno se jelo, puno se štedelo. Svekrva Mirjana se za sve pitala, ona je bila gazda u kući, sinu nikada nije prepustila tu ulogu. Imali su dosta zemlje, bili su zaista vredni ljudi i imali su naprednije razmišljanje, što se tiče tehničkih inovacija pri obradi zemlje, među prvima u selu su kupili gvozdene plugove i prve poljoprivredne mašine koje su vukli konji. Nisu imali strah od modernizacije, što je bila njihova velika prednost.

Nikola nas podseća da je njihovom modernijem razmišljanju svakako doprinelo to što su imali direktne konekcije sa gradom - imali su pristup informacijama i prihvatali su ih, nisu bili "začaureni", kako nam priča.

Tu je rođen i deda i Nikolin otac, ali kada se on rodio, oni su morali da siđu u selo Gruža, jer je selo Adžine Livade bilo nastanjeno četnicima, a posle Drugog svetskog rata zbog toga nisu mogli da dobiju ni put, ni struju, pa su bili primorani da ga napuste radi lakše svakodnevice.

- Dedin brat je završio fakultet, bio je naš konzul u Milanu, tata je takođe završio fakultet. U svakoj generaciji je bar neko završio fakultet - polako završava naš razgovor Nikola Milutinović, rođeni Kragujevčanin.

A što se tiče Darinke, ona je umrla 1960, dosta pre nego što se on rodio. 

- Njoj je kraj života bio zaista težak, jer je moj pradeda, njen sin, 1951. umro, on je bio u zatvoru, kratko je živeo posle toga. Već 1953. joj je umrla i ćerka. A i ćerkina ćerka je umrla od kancera. Nadživela je oba deteta i jedno unuče, što je najveća tragedija.

Od ove tri velike, moćne i vredne žene, upoznao je prababu Živanu, sa kojom je jedno vreme i živeo u istoj kući. Umrla je kada je Nikola bio na trećoj godini studija. Živanin deda Arsenije je bio kmet u Adžinim Livadama, on je čak i podigao školu u selu. Živana, zajedno sa Darinkinom ćerkom Marijom bila je deo prve generacije te osnovne škole. Kako Nikola kaže, Živana je bila najlepša devojka u selu, ali nešto mnogo vrednije je njemu prva asocijacija na nju.

Kada je Darinkin sin umro, njegova žena, Nikolina prababa Živana, na sebe je preuzela muške poslove, a Darinka je očuvala Nikolinog pradedu i dedu, dedinog brata i dedinu decu.

- Drugačija je to bila povezanost tada. U to vreme reč "mama" se koristila da se nazove baba, a majka se zvala "majka" - dodatno nam pojašnjava Nikola.

Živana, kao i Mirjana i Darinka, ostala je kao jako mlada bez muža. Žrtvovala je sebe da iškoluje decu i izvede ih na pravi put, u ono vreme kada se naš narod borio za golu egzistenciju. Ni ona se nije preudala, iako je imala više prosaca kada je postala udovica, više nego neudate devojke, odaje nam Nikola. Prepoznali su je zbog lepote, a zainteresovali se zbog čovečnosti, upornosti, činjenice da je bila žena-stena.

Nesrećne okolnosti razdvojile su je od muža koga je jako volela, ali ni ona nije imala sreće da uživa u svoj lepoti iskrene bračne bliskosti.

- Imala je troje dece, dočekala petoro unučadi, desetoro praunučadi. Njen jedan sin je završio fakultet. Njena jedna unuka je profesor na Mašinskom fakultetu, jedna je lekar, jedna politikolog... Svi praunučići su završili fakultete, jedna praunuka je profesor na Univerzitetu, a skoro svi su završili i master ili magistarske studije.

Za kraj, Nikola se vraća na Darinku i zaokružuje priču o njoj. Svoju čukunbabu, kroz priče drugih ljudi koji su je poznavali, doživeo je kao smirenu i jako pobožnu - "domaćinsku ženu o kakvoj čitamo u pripovetkama". Čak je i jedan njen rođak pre Drugog svetskog rata išao u Jerusalim na hadžiluk.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.