Ona je kreirala aksesoare za seriju "Dina", a sada mi govori da je "ne pokreće slava, već glad za stvaranjem"

Stara poslovica tvrdi da "odelo ne čini čoveka", ali ju je uticaj mode na plimu svesti društva kroz vekove, a posebno poslednje decenije, u potpunosti osporio. Odevni komad koji biramo je iskaz karaktera, pečat kojim ističemo našu autentičnost, otpor ka jednoumlju i pogrešnom percipiranju da je ono što nosimo odvojena stavka naše ličnosti. Kostimografija je uzvišena moda jer ima moć da oživi priču - na daskama koje život znače, malom ekranu ili velikom platnu.

Na Fakultetu savremenih umetnosti ugostila nas je redovna profesorica Snežana Pešić Rajić, kostimografkinja koja predaje oblikovanje odeće i forme. Žar u njenim očima odmah mi je nagovestio da pred sobom imam sagovornicu koja živi svoj posao, jednu od retkih koja je uspela da svrhu svog bitisanja pronađe u profesionalnom pozivu.

Kako je devojčica koja je uz baku učila zanat stvaranja garderobe, devojka koja je upisala ekonomiju, dospela do afirmisanog, nagrađivanog kostimografa koji hrabro kroji svoj trag u vremenu?

Čarolija stvaranja u Snežaninom svetu

- Krenulo je od detinjstva. Mi smo generacija koja je rasla uz bake koje su nas učile da šijemo, pravimo, stvaramo, što se kaže "ja sam lomila prste tada".  Vez, pletenje, sve je bilo uključeno. Onda sam se posle srednje škole pitala šta da upišem i odlučila za ekonomiju. Kada sam izlazila u grad, šila sam sebi garderobu. Ako se u petak izlazi, u četvrtak se sašije. Nakon što sam odlučila da ću se ovim zaista baviti, polagala sam prijemni ispit u Sloveniji. Od nas dvesto i nešto, primali su trideset. Ja sam bila jedina iz druge države, sve ostale su bile Slovenke, i bila sam treća  - započinje Snežana svoju inspirativnu životnu priču.

- U Sloveniji sam provela dve godine, za šest meseci sam naučila jezik. Međutim, onda je počeo rat i vratila sam se u Srbiju. Potom sam upisala Fakulet primenjenih umetnosti, nastavila studije i diplomirala polovinom septembra, a već prvog oktobra sam bila asistent saradnik u nastavi. Tu sam shvatila da nešto zaista znam. Fakultet sam upisala zbog mode, ali tamo smo imali scenski kostim i put me je odveo u kostimografiju.

Nakon završenog fakulteta, Snežana je, sasvim iznenadno, dobila poziv da napravi šešire za "Fashion Week", i to je početak romanse koja traje već 30 godina, zbog čega stalno savetuje svojim studentima "da se ne treba ograničiti na jednu oblast, jer nikada ne znate kuda će vas karijerni put odvesti".

Koliko se nastavni plan, način rada i pristup promenio u odnosu na devedesete kada je Snežana bila student? Šta je ostalo isto, a šta se razlikuje u potpunosti?

- Sama priprema kostima za film ili pozorišnu predstava je ista - trudimo se da ne idemo van okvira, da zadržimo to šta je kostim, bavljenje estetikom, bavljenje karakterom. Promenili su se pristupi, došla je tehnologija. Mi kada smo studirali, sve je bilo ručno, crtež se radio olovkom. Danas je to malo osavremenjeno, studenti su više okrenuti novim tehnologijama, vole da rade na tabletima, što često i ubrzava proces. Nastava je koncipirana drugačije otkad je Bolonja prisutna. Mi smo imali po četiri časa crtanja, po šest do deset časova modnog dizajna. Oni imaju dva do tri školska časa, što je malo.

- Takođe, mi smo bili spremni, manuelno uvežbani. Današnja deca to nemaju, pa mnogo teže prate nastavu. To je kao da studenti koji studiraju hemiju ne znaju periodni sistem, nema temelja, zato u radu sa njima počinjem od nule.

Dozvolila sam sebi da primetim da ta promena ima i jednu malu prednost, a to je da Snežana ima priliku da im sagradi temelje po njenom sistemu vrednosti.

- Da, ja sam shvatila koji je smisao mog postojanja. Da ovaj dar, koji sam dobila i nadograđivala, prenesem njima, da ih inficiram emocijom, da im pokažem da nije bitna samo forma u programu nego i suština - da uživate u tome što radite, da naučite da radite u timu, da niste sebični, da prepoznate čaroliju stvaranja.

Da li je upravo ta emocija formula koja je neophodna za uspeh u ovoj sferi posla ili postoji neka konstruktivna kritika koju Snežana primenjuje, a smatra da upravo ista ohrabruje studente?

- Oni kroz projekte i zadatke greše. A moja čuvena rečenica je: "Greška nije problem, greška je učenje". Onog momenta kad ih ja ispravim, oni su naučili. Prva stvar je - ubijte svoj ego kada dođete na fakultet.

"Odeća je živa stvar"

Pešić Rajić ne pamti kritiku iz svojih studentskih dana, ali se vividno seća otvorenosti profesora i, sasvim kontradiktorno, zatvorenosti, odnosno jedne vrste poslušnosti studenata. Stara škola se poštovala beskompromisno, dok su današnje generacije mnogo otvorenije za pitanja.

- Poenta predmeta koji ja predajem je kako da od dvodimenzionalne tkanine dođu, različitim tehnikama, do odevnog predmeta i zadate forme - ljudskog tela. Ljudsko telo živi, kreće se, diše i treba ga smestiti u neki oklop, a da mu je prijatno.

Odeća je na neki način, onda, živa stvar?

- Da, mi joj dajemo formu, a onaj koji je nosi joj daje život - potvrđuje mi.

Raspon Snežaninog rezimea je impresivan - od baletskih, pozorišnih, operskih predstava do multimedijalnih proizvoda poput filmova i reklama. Koliko se razlikuje stvaranje za ove procese, koji je zahtevniji i složeniji?

- Suština je ista - dati projektu vizuelni identitet, to je zadatak kostimografa. Kad glumac izađe, pre nego što progovori, vi prvo vidite kostim. Sami procesi se jako razlikuju, drugačije se radi kostim za scenu i video-prikaz. Na sceni vi imate određeni prostor gde se predstava dešava, distancu i publiku. Ona vidi, čuje i doživljava predstavu u tom trenutku. Film ili serija, tu postoji kamera, snima se segment po segment. Za scenu nije nužno savršenstvo do svakog detalja, baš zbog te distance, dok je na filmu to neophodno, nema prostora za grešku.

Snežana mi je dala sjajan šlagvort za moje sledeće pitanje - u kojoj meri kostim oživljava, odnosno dočarava priču?

- U velikoj meri, pogotovo ako imate epohu, odnosno istorijski film, to uvek odnosi Oskara, tu nema priče. Ali tu je i rad ogroman. Kada radite savremen kostim, budžeti su manji, možete nešto da kupite, nađete.. Kada radite epohu, morate sve u kompletu da napravite - od veša, obuće, samog kostima, onog što je ispod kostima, perike, šešira, korseta..

Snežana je magiju svojih prstiju utkala u potpuno različite tematike - od dečjih predstava poput "Pepeljuge" i "Male sirene" do teških tematika u "Jadnicima" i "Avgust: Okrug Osejdž". Da li dečje predstave nude više prostora za igru i kreativu, a teška tematika zahteva ozbiljniji pristup?

- Od čitavog koncepta predstave zavisi i izgled kostima. U dečjim predstavama ima više igre, da, ali nema šablona kojeg se držite, što znači da i u ozbiljnom može da postoji igra. Može da u koloritu bude sve crno, ali da u vidu materijala, kroja to bude vrlo zanimljivo.

Uspon do svetske scene i moć mašte

Koji je najkreativniji komad koji je profesorica odradila?

- Sada je to "Dina". Biti deo tog tima od više od osamdeset ljudi je neverovatno. To je projekat koji je rađen prošle godine, u Budimpešti, trajao je osam meseci. Ja sam bila zadužena za aksesoare, odnosno za sve ono što se našlo na glavi. Ako pogledate aktuelni plakat - puno mog rada je na njemu. 

Ako pričamo o žanrovima u kinematografiji, naš region ne može da se pohvali jakim tržištem naučne fantastike, najviše zbog nedostatka budžeta za vizuale i kostime. Koliko je bilo teško raditi na "stranom" terenu?

- To je sve mašta. Vrlo je specifično, ali imate tekst koji vas vodi. Tu su reditelj, glavni kostimograf - ja moram da znam koja je njihova vizija. Na osnovu njihovih pripremnih inspiracija pravimo naš pečat, naše stvaralaštvo.

Pešić Rajić je naglasila da je pomalo "nezgodno" raditi veliki projekat nakon već jednog uspešnog velikog projekta - filmova "Dina". Da li je bilo treme, znajući da će ovo "HBO" izdanje gledati ceo svet?

- Pa, nije bilo treme. Dobra stvar kod visokobudžetnih produkcija jeste što niste ograničeni. Tamo sam prvi put imala priliku da uzmem šta god mi je trebalo. Kod nas se stalno pravi nešto "ni iz čega", ali smo zbog toga daleko kreativniji.

Snežana je, zasluženo, imala tu čast da prisustvuje i snimanjima serije, a za potrebe postavke komik-kona, koji se pravi za fanove u okviru promocije, otputovala je u Njujork, na Menhetn.

- Bio im je potreban neko iz tima ko poznaje kostim. Kolege su bile zauzete, igrom slučaja izbor je pao na mene, pa sam šest dana pomagala u pripremi te velike prezentacije, izložbe koja je bila u Linkoln centru. Prvi put sam mogla da zaokružim ceo proces, ove veličine. Prvi put sam mogla da vidim kako je stvarati u tako visokobudžetnoj produkciji, pratiti snimanje, biti vođa dela tima, pa ispratiti marketing, tu mašineriju...

Pešić Rajić je uprkos zavidnim dostignućima skromna i kaže da u ranim danima karijere nije maštala o ovakvim uspesima, nikada je nije zanimala slava ili novac, sve je, kako ističe, u čaroliji. Ona sama nije bila u potpunosti osvešćena po pitanju sopstvene veličine, ali njena okolina je isticala retkost njenog talenta.

Da li je ostala neka neostvarena želja u karijeri?

- Ja sam smisao postojanja našla. Ništa ne bih menjala u svom životu. Nema neostvarene želje, nek ide ovom putanjom. Ne želim da zvučim kao kliše, ali pored mog dara, moj rad i glad za stvaranjem, to uživanje u istom me je dovelo tu gde jesam. Volite to što radite, učite, nemojte da ste zatvoreni, stalno istražujte. I onda kada se ne plati - isplati se. Ja sve ovo nisam dobila, već sam trideset godina radila sa puno ljubavi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.