Anđelija je podelila divno iskustvo s porođaja u Americi i ljudi joj ne praštaju: Ovi komentari su naš poraz

Zamislite da vas u porodilištu sačeka čista, privatna soba sa sopstvenim kupatilom. Da vam medicinsko osoblje ulazi svakih pola sata da proveri kako ste. Da imate pravo da se porodite uz prisustvo partnera, da vam bebu stave na grudi istog trena, a da vam niko ne viče "ne vrišti!" ili "ajde (niz pogrdnih naziva)". Zamislite da vam čak i pilates loptu donesu da biste lakše podneli kontrakcije. I da sve to dobijete kao standard – ne kao privilegiju.

Takav porođaj, o kakvom se u Srbiji teško i sanja, Anđelija Djeka Milićević doživela je u američkoj saveznoj državi Ilinois. Na TikToku je podelila svoje iskustvo – od momenta kada je zbog zdravstvenih razloga u 39. nedelji zakazana indukcija, do trenutka kada je zagrlila svoju bebu, odmah nakon porođaja.

„Po dolasku dobijete svoju sobu sa kupatilom. Ogromno je i što je najvažnije – prečisto! Kasnije se ispostavilo da je to soba za pripremu porođaja i sam porođaj, a nakon toga vas prebacuju u drugu sobu koja je takođe samo za vas“, napisala je Anđelija. Njeno izlaganje ne deluje kao pohvala luksuzu, već kao prosto – olakšanje.

„Ne znam kako je u drugim državama u Americi, ali u Illinoisu gde mi živimo je obavezno da jedna vaša osoba bude sa vama, a najviše do dve osobe.“

I dok je u Srbiji i dalje stvar borbe da porodilja uopšte vidi partnera dok se porađa, tamo je njihovo prisustvo zakonom garantovano.

Anđelija je sa sobom ponela pune torbe, misleći da će joj trebati sve i svašta – ali joj, kako kaže, ništa osim spavaćice (koju su i oni imali) nije bilo potrebno. „U ovoj sobi imate veliku komodu iz koje možete uzeti sve što vam je potrebno.“

Tokom čitavog procesa indukcije, koja je trajala više od 12 sati, bila je pod konstantnim nadzorom. „Sestra je stalno dolazila da proverava da li je potrebno promeniti dozu. Takođe sam imala daljinski da ih pozovem ukoliko mi je bila potrebna neka pomoć. Kada stisnete dugme, neko se pojavi u roku od 2 minuta.“

U tom trenutku nije bila sigurna da li će moći da izdrži bez epidurala, i odlučila je da ipak uzme. Bez pritiska. Bez osude. Bez komentara o tome šta „prava žena treba da izdrži“.

I što je možda najvažnije: „Ovde vas niko ne plaši i požuruje da nešto mora odmah da se desi.“ Bebu su joj odmah stavili na grudi, gde je ostala 45 minuta. „Mislim da je to mnogo, mnogo bitno“, dodala je.

Nije to naučna fantastika. To je samo – poštovanje.

Porađa se telo, a ne žena

Ono što je Anđelija opisala ne zvuči kao luksuz, već kao minimum ljudskog tretmana. Nečiji ideal, drugima bi trebalo da bude norma. A u Srbiji? U Srbiji se žene i dalje porađaju uz rečenice poput: „Šta plačeš, moja baba se porađala na nivi, pa nastavila da radi“ i „Ne drami, nisi prva!“. U zemlji gde se bol tretira kao neizbežan deo ženskog iskustva, a empatija kao slabost osoblja, ovakav porođaj deluje kao scena iz filma.

Nažalost, komentari koji su usledili nakon Anđelijine objave više govore o nama nego o njoj. Umesto čestitki, žene i muškarci su se utrkivali u tome ko će da zvuči ciničnije, ogorčenije, proračunatije. „Ovo je koštalo 20.000 dolara, garant“, „Nisi se porodila na Mesecu“, „To obična raja ne može da priušti“…

Kao da im je tuđa sreća uvreda. Kao da je tuđi dostojanstven porođaj dokaz naše nemoći. A možda i jeste?

Kada ljubaznost deluje kao naučna fantastika

Jedan komentar koji se izdvojio glasio je: „Ovo je normalan i zdrav porođaj. Čestitam. A ne horor u Pančevu gde je trudnica zbog greške ostala bez materice i zdravog bubrega. STOP akušerskom nasilju!“ To je nažalost realnost mnogih žena koje nisu imale sreću da rode bez traume. U zemlji gde je ćutanje norma, a trauma očekivana posledica, empatija postaje radikalan čin.

I nije problem u tome da neko plati više ili manje. Problem je što žene i dalje trpe u tišini, u sistemu koji ih vidi kao "stanje", a ne kao osobu. Što se porođaj tretira kao brzinska medicinska procedura, a ne kao emocionalno i fizički najintimniji trenutak u životu jedne žene.

Cena sreće – iako nije vaša

Ono što mnogi u komentarima nisu mogli da podnesu jeste to što je Andjelija bila srećna. I to javno. Bez opravdanja. Nije kukala, nije se izvinjavala, nije dodavala fusnotu sa „znam da sam privilegovana“. Samo je podelila svoje iskustvo. A to je za neke bilo previše.

Jedna korisnica TikToka pitala je: „Koliko to košta?“ Druga dodala: „To obična raja ne dobija.“ I da, to je tačno. Obična raja u Srbiji se porađa pod reflektorima, sa suvim gazama i grubim rečima. Ali postavimo sebi jedno pitanje – da li bismo umesto osude mogli da kažemo: „Ovakav porođaj zaslužuje svaka žena“?

Jer zašto nas tuđa sreća toliko boli?

Možda zato što je istina bolna

Istina je da je ono što je Andjelija doživela – prirodan, bezbedan, nežan porođaj – daleko od iskustava mnogih žena na Balkanu. I umesto da to priznamo i borimo se da se stvari promene, mi često biramo lakši put: da okrenemo glavu, da patimo, da obezvredimo.

Jer ako priznamo da neko može bolje, moraćemo i sebe da pitamo zašto ne zahtevamo više.

A to je već teži porođaj – ovaj porođaj rađa svest.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.