Aleksandra je spustila ruke na MOŠTI SVETOG VASILIJA, ridala zbog svoje bolesti: Poželela 3 ŽELJE, ovo je čudo

Aleksandra Novaković, uspešna programerka i web dizajnerka, nosi sa sobom životnu priču koju je teško zaboraviti. Kada joj je kao bebi od samo 18 meseci dijagnostikovana cerebralna paraliza, počela je njena neprekidna borba koja traje do danas. Ipak, susret sa manastirom Ostrog, u njenoj 12. godini, zauvek je promenio tok njenog života.

Cerebralna paraliza je stanje koje nastaje kao posledica oštećenja mozga u najranijem uzrastu, obično pri rođenju ili ubrzo nakon toga. U zavisnosti od mesta i težine oštećenja, dete može imati poteškoće u kretanju, govoru ili svakodnevnom funkcionisanju, što u velikoj meri utiče i na porodicu. Aleksandra je o svemu tome govorila prošle godine u emisiji "Crna hronika" na Kurir televiziji, gde je podelila i svoje snažno duhovno iskustvo iz Ostroga.

Kako je ispričala, poseta Ostrogu nije bila slučajna. Sanjala ga je dva puta u razmaku od nekoliko dana. U snu je videla Svetog Vasilija kako je poziva, što je doživela kao jasan znak. Kada se ukazala prilika da sa razredom otputuje na hodočašće, odlučila je da ide – iako tada nije u potpunosti razumela značaj tog mesta.

- Ja sam sanjala manastir Ostrog jednom i rekla sam okej, treba da odem, ali otići ću kad budem imala priliku. Međutim, nakon 7 dana taj isti san se ponovio. Ja na kamenu vidim Svetog Vasilija kroz neku svetlost koja mi samo kaže: "Dođi". Kada sam imala 12 godina, dakle, to je bio peti razred, moja razredna, Branka Kostić vodila nas je na Ostrog. Ja odlučujem da idem sa svojom rođenom sestrom. Do tada ja jesam znala šta su manastiri i sve to, ali nisam tako mala mogla da razumem to. Samo sam osetila potrebu da treba da idem. I dan danas ne znam zašto, ne znam kako, ali sam osetila potrebu da treba da idem - govorila je Aleksandra u emisiji.

Čim je kročila u manastirsku crkvu, obuzele su je snažne emocije koje nije mogla da kontroliše. Kako navodi, iz nje su lile teške suze, koje nije mogla da zaustavi.

- Svi ljudi koji su tamo bili su se okrenuli. Ja sam ridala, nisam mogla da se zaustavim. To nikad neću zaboraviti. Pustili su me i rekli su, samo plači, jer ima nešto što treba iz tebe da izađe i ovo će biti prelomni trenutak tvog života. To mi je rekao jedan monah. Nakon toga sam ušla u manastir, pomolila se i prišla moštima Svetog Vasilija. U tom trenutku osetite kako sva bol u vašem životu nestaje, kako počinjete da volite to što jeste, kako sav teret koji ste nosili na svojim leđima, ne zato što ste hteli, nego zato što ste morali, nestaje - nastavlja hrabra Aleksandra.

Pred moštima Svetog Vasilija doživela je još dublji duhovni doživljaj. Dok je polagala ruke na svetiteljeve mošti, u mislima je oblikovala tri želje — sve su bile usmerene na zdravlje, razumevanje i samostalnost.

- Spustila ruku na mošti Svetog Vasilija i počela da plačem. I u toj snazi plakanja, ja sam uspela da zamislim svoje tri želje, koje su se danas, 12 godina kasnije, sve tri ostvarile. U tom trenutku moja prva želja je bila samo da sama mogu makar 100 metara da pređem, da ne mora mama da me drži, ili sestra, ili porodica. Druga želja je bila da u moj život dođe čovek koji će razumeti šta ja želim, kada kažem želim da radim vežbe i želim da napredujem, jer znam da mnogo mogu da postignem u svom životu, bez obzira što imam to što imam. Treća želja je bila da se bavim ovim poslom koji se danas bavim i da mogu samostalno da zarađujem, da osetim da i ja vredim pored toga što imam bolest - nastavlja ona:

- Kada sam te tri želje izgovorila, prišao mi je jedan monah i rekao: "Drago dete, te tri želje koje si zamislila, ja ne znam šta su, naravno, ne mogu da čitam tvoje misli, ali znam da će proći 10 godina i da će se sve tri želje ostvariti, jer tvoje oči govore da hoće!" On je nakon toga otišao i ja sam ostala sama još malo u toj sobi.

Izašla sam iz manastira, krenula je služba koja je trajala šest sati. Kada sam ulazila u manastir ja nisam mogla da stojim. Nakon što sam izašla iz manastira ja sam stajala šest sati. Inače sam trpela bolove svaki dan, jer naravno kako radite vežbe upale se mišići, sve su upali, jer su aktivni naravno i posle toga treba određeno vreme da se oni oporave. Ali u manastiru uopšte nije bilo bola, kao da bolesti nema. To je neverovatno, jer to ne mogu ni dan danas da prepričam nakon 12 godina. Ovo je prvi put da sam to izgovorila - priseća se.

Danas, dvanaest godina kasnije, sve tri želje su joj se ostvarile. Aleksandra je mlada, uspešna i ispunjena žena, sa osmehom koji svedoči o veri, istrajnosti i snazi volje. Iako je njena borba i dalje prisutna, ona živi život pun ljubavi, samopouzdanja i zahvalnosti — oslanjajući se kako na sebe, tako i na svoju nepokolebljivu veru.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.